Danas ćemo pisati o jako poznatoj pjesmi pod nazivom Đurđevdan. Za nju možemo sigurno reći da je jedna od najemotivnijih i najpoznatijih pjesama bivše Jugoslavije.
Malo je pesama na ovim prostorima koje su ostavile tako snažan i trajan trag kao što je to učinila „Đurđevdan“. Iako je široj javnosti najpoznatija u izvedbi kultne grupe Bijelo dugme, ova pesma ima duboko ukorenjene istorijske, kulturne i emocionalne slojeve koji daleko nadilaze klasične muzičke kategorije.
Pesma je vremenom postala mnogo više od muzičkog dela – pretvorila se u simbol, u kolektivno sećanje, u tihi vapaj prošlih vremena, ali i u melodiju ljubavi, gubitka i nade. Njena snaga leži upravo u toj višeslojnosti – u tome što je istovremeno i lična ispovest i narodna tužbalica, i umetnički izraz i istorijski zapis.
Prvobitno, „Đurđevdan“ nije bila pesma za slavlje. Njeni koreni vode ka romskoj narodnoj muzici, gde je imala oblik tužbalice – pesme tuge, bola i sećanja na gubitak. U tom kontekstu, pesma nije bila izvođena da bi uveseljavala, već da bi izražavala tihu patnju onih čiji se glasovi nisu mogli čuti.
Jedna od najpotresnijih priča vezanih za poreklo pesme jeste legenda o vozovima smrti. Prema njoj, „Đurđevdan“ su prvi put pevali zarobljenici deportovani iz Sarajeva u logor Jasenovac tokom Drugog svetskog rata. Na sam praznik Đurđevdan, umesto sa porodicama, oni su bili na putu ka sigurnoj smrti. U tim trenucima neizmerne tuge, pesma je postala jedino sredstvo da izraze svoje dostojanstvo i bol.
Tamo gde se gubi govor, progovara pesma – tiho, ali snažno.
Iako je pesma postojala i ranije u različitim oblicima, njen najpoznatiji oblik nastaje 1988. godine, kada je Bijelo dugme objavljuje pod naslovom:
„Đurđevdan je a ja nisam s onom koju volim“.
Ovaj stih, koji je ujedno i srž pesme, odmah budi emocije i prepoznaje se kao refleksija univerzalne čežnje – tuge što smo odvojeni od onoga koga volimo, baš u trenutku kada sve oko nas slavi život, proleće i obnovu.
Zanimljivo je da pesma nije nastala spontano, već kao deo umetničkog projekta. Goran Bregović, autor muzike i lider Bijelog dugmeta, otkrio je da je „Đurđevdan“ u početku komponovana za potrebe filma “Dom za vešanje”, reditelja Emira Kusturice.
Iako je pesma zamišljena kao filmski segment, njen emotivni naboj bio je toliko snažan da se brzo izdvojila iz okvira filma i započela sopstveni, nezavisni život. Bregović je u intervjuima izjavio da pesme imaju sopstvenu volju, da se jednom napisane otisnu u svet i počnu da žive bez autora.
Još jedno važno otkriće je da je pesma inspirisana stihom Đorđa Balaševića:
„A ja nisam s onom koju volim.”
Ovaj stih, iako jednostavan, postao je emocionalni temelj celokupne kompozicije. Bregović je priznao da je upravo taj motiv bio ishodište pesme. Uprkos tome što to nikada nije formalizovano, „Đurđevdan“ se može smatrati posvetom Balaševiću, odnosno njegovoj sposobnosti da jednom rečenicom izrazi čitav svet osećanja.
„Ništa, jedna mala ljubavna pesma…”, rekao je Brega, skromno, a zapravo – stvorio himnu epohe.
„Đurđevdan“ nije pesma koju je moguće svrstati u jedan žanr ili emociju. Ona je:
- Tužbalica – jer govori o gubitku, odsustvu i promašenim životima
- Ljubavna pesma – jer izražava duboku čežnju za osobom koju volimo
- Istorijsko svedočanstvo – jer nosi sećanje na stradanja naroda
- Umetničko delo – jer uspeva da izrazi emociju i bez mnogo reči
Danas, pesma „Đurđevdan“ se ne peva samo na koncertima i okupljanjima, već i u trenucima tišine, kada čovek ostane sam sa sobom. Njena moć leži u tome što uspeva da dodirne svakog, bez obzira na:
- Poreklo
- Veroispovest
- Nacionalnu pripadnost
- Životne okolnosti
Na dubljem nivou, ova pesma nas spaja kroz zajednički osećaj gubitka i ljubavi. Jer, svako od nas u nekom trenutku života može reći:
„Nisam s onim/onom kog volim.”
„Đurđevdan“ više nije samo pesma – ona je deo kolektivnog identiteta, zvučna molitva, zapis tuge i svedočanstvo nade. Njena snaga ne leži u muzičkom aranžmanu, već u iskrenosti i univerzalnosti emocije koju prenosi.
U vremenu kada se pesme često stvaraju da bi bile potrošene, „Đurđevdan“ ostaje neprolazna. Ona je simbol onoga što umetnost treba da bude – autentična, duboka i povezana s ljudskom dušom.
„Đurđevdan” nas uči da tuga može biti sveta, a sećanje lekovito. I da, čak i kada smo razdvojeni od onih koje volimo, ljubav ne prestaje da postoji.
