Ono što je u početku delovalo kao obična porodična potraga, vremenom se pretvorilo u priču nalik filmskom scenariju – spoj nade, sećanja, slučajnih susreta i neugasle želje da se dođe do istine.
Bogoljub, rođen 1937. godine, nakon što je 1959. završio služenje vojnog roka, preselio se u Pančevo, kod strica, kako bi naučio postolarski zanat. Porodica ga je poslala s namerom da započne novi život, daleko od teških zimskih dana i mukotrpnih poljoprivrednih poslova u rodnom kraju. Bio je vredan i brzo je savladao zanat, a uz to je imao i devojku za koju se pričalo da je trudna. Njegova budućnost delovala je jasno – posao, porodica i miran život u novoj sredini.
Ali jedne večeri sve se naglo prekinulo. Bogoljub se nije vratio u stan, a dani koji su usledili samo su potvrdili sumnje – nestao je bez traga. Porodica je dugo oklijevala da se obrati vlastima. U to vreme, pedesetih i šezdesetih godina, OZNA i UDBA su pomno pratile svaki slučaj koji bi mogao izgledati sumnjivo. Strah od progona i stigme bio je prevelik, pa su odlučili da u početku tragaju sami, raspitujući se i pišući pisma. Ali odgovora nije bilo.
Situacija je postala još složenija kada se na vratima pojavila mlada žena. Predstavila se kao Bogoljubova devojka i priznala da je trudna, iako on to sam još nije znao. Dolazila je više puta, očajnički tražeći svog voljenog, ali bez uspeha. Danas, nakon više od šest decenija, njegov rođak Dušan Raljić veruje da bi njihov sin, ako je živ, imao oko 60 godina i da upravo on može biti nit koja bi dovela do razrešenja misterije.
- Bogoljub je bio vredan i predan učenju zanata.
- Imao je devojku za koju se pričalo da je trudna.
- Nestao je iznenada, bez ikakvog traga.
Sećanja dodatno obogaćuje priča njegovog brata Anđelka. On je jednom prilikom, sedeći u kafani kod železničke stanice u Novom Sadu, primetio ženu sa dečakom od pet-šest godina. Žena ga je pitala: „Poznajete li Bogoljuba Raljića?“ Njegov strah i iznenađenje naterali su ga da odgovori da ne zna. Kasnije je priznao porodici da ga je dete neverovatno podsećalo na Bogoljuba. Pokušao je još nekoliko puta da pronađe tu ženu, ali bez uspeha. To sećanje postalo je dodatni teret, izvor pitanja na koja nikada nije dobio odgovore.
Tokom godina, porodica je pokušavala sve – pisma Crvenom krstu, razgovore s poznanicima i rodbinom – ali rezultata nije bilo. Dušan Raljić, iako svestan da je prošlo mnogo vremena, nije odustajao. Poslednjih godina potraga je postala intenzivnija. Uz pomoć ljudi iz Pančeva uspeo je da sazna ime devojke – Milena. Radila je u Tvornici žarulja i živela u ulici Slavka Rodića. Danas ta ulica nosi drugo ime, naselje je promenilo izgled, a Milenin život ostao je obavijen istom maglom neizvesnosti kao i Bogoljubov.
- Anđelko je svedočio susretu s nepoznatom ženom i dečakom.
- Porodica je slala pisma i tražila informacije.
- Dušan je otkrio ime devojke – Milena.
Za Dušana, svaka nova informacija bila je tračak nade. On danas veruje da postoje samo dve mogućnosti – da je Milena promenila identitet ili da je više nema. Ali čvrsto je uveren da bi njihov sin, ako je živ, mogao da donese ključne odgovore. „Želja mi je da ga upoznam, jer delimo krv i sudbinu. Ako već ne mogu pronaći ujaka, neka barem ostane porodična veza kroz njegovo dete,“ kaže on.
Ovakve priče podsećaju na brojne nerazjašnjene nestanke iz prošlog veka. Tokom pedesetih i šezdesetih mnogi slučajevi ostajali su u sivoj zoni – između stvarnih nestanaka, ilegalnih emigracija i straha od represivnih službi. Mnoge porodice ni danas nemaju odgovore o sudbini svojih bližnjih, pa se potraga prenosi s generacije na generaciju.
Psiholozi ovakve situacije opisuju kao „otvorenu ranu“ u porodici. Svako novo sećanje ili informacija budi nadu, ali i produžava proces tugovanja. Porodice žive između nade i očaja, što im otežava da pronađu unutrašnji mir. Upravo zbog toga inicijative poput digitalnih arhiva i porodičnih grupa na internetu dobijaju značaj – pružaju prostor da se priče čuju, povežu i možda pronađu tragovi.
Dušanova potraga danas ima i univerzalnu poruku. Njegova istrajnost pokazuje da ni vreme, ni zaborav, ni odsustvo dokaza ne mogu ugasiti želju za istinom. Iako ga godine pritišću, on veruje da će pronaći makar delić odgovora – da li o Bogoljubu, ili barem o detetu koje bi moglo nositi deo njegove krvi.
- Potraga je i dalje živa i nakon više od 60 godina.
- Psiholozi govore o „otvorenoj rani“ porodice.
- Internet grupe danas pomažu povezivanju priča i tragova.
Na kraju, Dušan kaže da se nada „makar malom veselju“ kao završnici ove tragične sage. Njegova priča svedoči da ljubav i odanost porodici prevazilaze decenije i prepreke. Možda Bogoljub Raljić nikada neće biti pronađen, ali sve dok postoji neko ko ga traži, on i dalje živi – u sećanjima, u pričama i u večitoj nadi onih koji ga pamte.
