Ovako je glasila poslednja želja Halida Bešlića! Kada ovo čujete, neće vam biti dobro, SMRT mu to NIJE DOZVOLILA

Za čoveka koji je svojom pesmom uspevao da ujedini generacije, Halid Bešlić je bio više od pevača. On je bio glas naroda, emocija Balkana pretočena u stihove, melodije i pesme koje se pevaju i kad se slavi i kad se tuguje. Ali kao i svi ljudi, i on je imao svoju ljudsku stranu – stranu o kojoj se manje govorilo, a koja je, u stvari, bila najistinitija.

Pred kraj života, Halid je navodno sve češće govorio o prolaznosti, o vrednostima koje je tek s godinama shvatio. Bio je, kako kažu njegovi bliski prijatelji, čovek koji je mnogo više davao nego što je tražio, ali i neko ko je najteže praštao sebi ono što nije uspeo da ostvari.

Iako su novinski naslovi često dramatični, iza ovog se zapravo krije potresna i dirljiva priča, vredna svakog poštovanja.

Njegova poslednja želja, kako prenose oni koji su mu bili najbliži u poslednjim mesecima života, nije bila vezana za karijeru, slavu, bogatstvo, niti priznanja. Sve to je imao. Ono što Halid Bešlić nije imao – i što mu je smrt surovo oduzela – bila je mogućnost da završi ono što je srcem planirao.

Govorio je: “Ne želim da me pamte samo po pesmama. Hoću da ostane nešto konkretno iza mene, nešto što će pomagati ljudima i kad mene više ne bude.”

U pitanju je bila ideja o izgradnji fondacije za mlade muzičare bez finansijskih sredstava. Halid je, navodno, već imao razrađen plan. Želeo je:

1. Da se osnuje muzička škola u Sarajevu za talentovanu decu koja nemaju mogućnost da plate obrazovanje.

2. Da se pokrene godišnja stipendija za mlade kantautore, koji bi uz podršku mentora mogli da snime pesme i izađu na scenu.

3. Da se svake godine organizuje memorijalni koncert, ali ne njemu u čast, već kao podrška mladim umetnicima, sa besplatnim ulazom za publiku.

Ove ideje nije javno oglašavao. Govorio je bliskima da ne želi da ispadne da se time „hvali“, već je planirao da to pokrene tiho, ali sistematski, u partnerstvu sa nekim ljudima iz kulturnog života BiH.

Međutim, kako je vreme odmicalo, zdravlje mu se, po rečima ljudi iz njegovog okruženja, neprimetno, ali sigurno pogoršavalo. Iako se trudio da zadrži optimizam i privatno i pred medijima, bio je svestan da neće imati večnost da ostvari ono što je zamislio.

Jednom prilikom, na zatvorenom okupljanju, rekao je tiho:

“Ako ne stignem da to završim, nadam se da će neko drugi prepoznati važnost. Nisu pesme jedino što pevač ostavi narodu. Iza mene mora ostati još nešto – nešto živo.”

Nažalost, ta poslednja želja nikada nije realizovana. Pre nego što je stigao da formalizuje osnivanje fondacije, smrt ga je pretekla. I baš kako je rekao – nije mu dozvolila da završi ono što je u srcu već bilo gotovo.

Porodica, pogođena gubitkom, nije odmah mogla da se nosi s težinom nasledstva koje nije bilo materijalno – već moralno, duhovno. Mnogi prijatelji su nakon njegove smrti rekli da Halid nije umro sa žalom što je izgubio život, već što nije uspeo da ga u potpunosti pokloni drugima.

U poslednjim danima, bio je povučen. Poneki prijatelji koji su ga obišli rekli su da su njegove misli bile na mladima koji će doći posle njega. U jednoj beležnici, koju je navodno ostavio u svojoj radnoj sobi, stajali su redovi poput:

• “Talentovan si onoliko koliko imaš srca da podeliš emociju.”

• “Muzika ne pripada estradi. Ona pripada narodu.”

• “Pesmu može da napišeš za sat vremena. Ali glas naroda – to se gradi ceo život.”

Zapisivao je imena mladih izvođača koje je pratio. O nekima je govorio da ih treba usmeriti, drugima da im treba dati vetar u leđa. Video je u njima odraz sebe u ranim godinama, kad nije imao ništa osim glasa i želje da nešto ostavi iza sebe.

Neki njegovi najbliži saradnici su danas pokrenuli razgovor o oživljavanju te ideje. Postoji plan da se 2026. godine, na desetogodišnjicu jednog od njegovih velikih koncerata, održi dobrotvorni događaj čiji prihod bi išao u osnivanje fonda sa njegovim imenom. Ukoliko to zaživi, Halidova poslednja želja možda ipak bude ispunjena – makar posle smrti.

Jer ono što nas je najviše dotaklo, nije bila činjenica da je želeo da pomogne – to su mnogi želeli. Već način na koji je to želeo da uradi – skromno, tiho, bez pompe, ali s ogromnim srcem.

U jednom audio snimku, koji nikada nije pušten javno, ali je dostupan nekolicini njegovih bliskih, Halid je rekao:

“Ako sam uspeo da nekom pomognem da preživi težak dan pesmom – vredelo je. Ali ako mogu da pomognem nekom da stvori svoju pesmu – to je večnost.”

I tu je, možda, bio ključ njegove veličine. Nije bio veliki zato što je imao milione pregleda ili rasprodate koncerte. Bio je veliki jer je verovao da se muzika ne peva zbog sebe, nego zbog onih koji slušaju.

Na kraju, ostao je samo osećaj – onaj težak, kad shvatiš da najveći među nama često ne uspeju da završe ono što ih je činilo najvećima. A smrt, kao najnepozvaniji gost, uvek dođe ranije nego što bi trebalo.

I zato, ako vas dotakne ova priča, setite se sledećeg puta kad čujete njegov glas iz radija ili automobila, da je to možda samo deo onoga što je Halid želeo da ostavi iza sebe. Drugi deo čeka nekog od nas – da ga nastavi.