Halid Bešlić. Ime koje odzvanja kroz generacije. Glas koji su prepoznali milioni. Pesme koje su ostale urezane u srce svakog ko je ikada voleo, patio, čekao. Ali iza velikog umetnika krila se i jedna tiha, skromna, ljudska duša – koja je imala jednu poslednju želju. Želju koja se, uprkos svemu što je dao ovom svetu, nije ispunila. Jer smrt – hladna i bez saosećanja – nije mu dala tu poslednju priliku.
U danima kada je njegova bolest već uzimala maha, kada su dani postajali kraći, a tišina sve dublja, Halid nije govorio o koncertima, neostvarenim planovima, slavi ni novcu. Govorio je o porodici. O svojoj supruzi, o svom sinu, ali najviše — o svojim unucima. Jer njegova najveća briga u tim trenucima nije bila za njega. Bila je za njih.
„Samo da poživim još malo, da me pamte, da znaju ko im je bio dedo“, šaputao je najbližima, bez drame, bez patetike, ali sa iskrenim bolom čoveka koji zna da vreme više nije na njegovoj strani. To nije bila molba – to je bila poslednja želja. Skromna. Duboka. Ljudska.
Njegovi unuci, još mali, razigrani, tek u svojim prvim godinama, nisu mogli da razumeju kakav je čovek bio njihov deda. Nisu znali koliko je ljudi plakalo uz njegove stihove. Nisu znali da je taj tihi, skromni čovek za stolom, s blago pogurenim ramenima i toplim očima, bio jedna od najvećih muzičkih legendi Balkana. Halid je to znao. I želeo je da ostane u njihovom sećanju. Da ga pamte ne po slikama i pričama, već po mirisu njegove košulje, po glasu, po rukama koje ih grle.
Ali smrt mu nije dala vremena.
U trenucima kada se svaka nada pretvarala u iščekivanje, Halid je pokušavao da sačuva ono što je najvrednije — duh doma. Tražio je sitnice koje podsećaju na korene. Jedna od poslednjih stvari koju je zatražio bila je kruška iz njegovog rodnog kraja. Ne egzotično voće, ne skupocen lek – već kruška iz dvorišta koje je pamtila njegove prve korake. I češanj belog luka. Simbol zdravlja, života, detinjstva. To mu je, rekli su njegovi najbliži, značilo više od svih priznanja koje je ikada dobio. U tom plodu detinjstva video je ceo svet koji mu je izmiče.
Njegova supruga, koja je ostala uz njega do poslednjeg daha, pričala je tiho kako je Halid do kraja brinuo o drugima. Govorio joj je da mora da bude jaka, da ne klone, jer deca i unuci će joj trebati. Nije govorio o svom strahu, o bolu, o odlasku. Govorio je o životu. Govorio je o njima.
I upravo ta jednostavnost njegove želje – da ostane u sećanju onih koji tek treba da porastu – razdvaja ga od mnogih. Nije tražio čuda. Nije tražio ni oprost, ni veliki oproštajni koncert. Samo je želeo vreme. Još malo vremena. Dovoljno da se igra još koju igru, da kaže još koju reč, da ih nauči nečemu – da ih pogleda još jednom. Ali nije stigao.
Unuci su mu bili svetionik u tami bolesti. Njihova imena – Lamija i Belmin Kan – često su izlazila iz njegovih usta kad više ništa drugo nije imalo smisla. Ljudi oko njega svedočili su kako bi mu se lice razvedrilo pri samom pominjanju njihove igre, dečjeg smeha, crteža koje su mu donosili. U tom smehu čuo je melodiju života.
Jedna komšinica, koja ga je posetila u poslednjim danima, ispričala je da Halid više nije govorio mnogo. Nije mu ni trebalo. Bio je tih, miran, ali u njegovim očima bila je reč koju nijedan jezik ne može da izrazi: žal za još jednim trenom života. Ne zbog sebe. Već zbog njih.
Ova poslednja želja Halida Bešlića nije bila grandiozna, ali je bila najdublja. Želeo je da ostane u živim sećanjima onih koji tek uče da pamte. Da njegova priča ne bude samo pesma na radiju ili slika na zidu. Želeo je da ga se sete po toplini glasa, po dodiru ruke, po zagrljaju pre nego što odu na spavanje.
Ali kako to često biva, najiskrenije želje ostanu neispunjene. Smrt ne bira prema zaslugama. I baš kad se činilo da će možda dobiti još nekoliko meseci, možda još jedno leto sa porodicom — ona je došla. Tiho. Bez pitanja. Bez dozvole. I odnela ono što je ostalo neizrečeno.
Poslednja želja Halida Bešlića bila je: da ne bude zaboravljen. Da ne bude stranac svojim unucima. Da njegova ljubav prema njima ne ostane nedorečena.
Ali ako postoji uteha u ovoj priči, to je činjenica da njegova muzika živi. I ona nosi deo njega. I ona će, kad za to dođe vreme, preneti poruku njegovim unucima — poruku koju nije stigao da izgovori.
Jer Halid Bešlić nije samo pevač. On je bio glas naroda, glas tuge, ljubavi, nade. I njegova poslednja želja pokazuje da je do samog kraja ostao – samo čovek. Veliki čovek, sa skromnom, ali najvećom željom od svih: da bude prisutan tamo gde najviše znači.
