Prije par dana je preminuo Papa Franjo koji će biti sahranjen u subotu u bazilici Svete Marije Velike, a to je mjesto koje je posebno voio tokom svog ponttifikata.
Dok se Katolička crkva priprema da zatvori jedno važno poglavlje svoje savremene istorije, pažnja vernika, teologa i običnih ljudi iz celog sveta usmerena je na mesto koje nije Vatikanska bazilika, niti simbolički epicentar papske moći. Umesto toga, Bazilika Svete Marije Velike, udaljena svega nekoliko kilometara od Vatikana, postaje novo duhovno središte – ne zbog raskoši, već zbog jedne tihe, skromne odluke čoveka koji je čitav pontifikat posvetio bližnjima.
Odluka pape Franje da počiva van Bazilike Svetog Petra, daleko od tradicije i uobičajene simbolike, jeste više od ličnog testamenta. To je poruka – o duhovnosti oslobođenoj sjaja, o veri koja ne traži pozornicu i o crkvi bližoj čoveku nego instituciji.
Bazilika Svete Marije Velike nije bila samo arhitektonsko čudo za papu Franju – bila je njegovo duhovno utočište. Tokom celog pontifikata, često je dolazio upravo ovde na molitvu, tražeći mir pred ikonama Device Marije, kojoj je bazilika posvećena. Njegova povezanost s ovim mestom bila je lična, tiha i iskrena, bez pompe i bez protokola.
Iako su se u prošlosti i drugi pape sahranjivali u ovoj bazilici, poslednji slučaj datira iz 1669. godine. Stoga ova odluka nije samo lična, već i istorijska – prvi put posle više od tri veka, jedan papa bira mesto izvan vatikanske tradicije.
U prostoru između Kapela Paoline i Kapela Sforca, već je pripremljena mermerna grobnica od ligurijskog mermera, jednostavna, bez ukrasa i grandioznosti. Na njoj će stajati samo jedno ime:
“Franciscus”, urezano na latinskom jeziku, uz diskretan papinski krst – onaj isti koji je nosio za života.
Ovim činom papa Franjo šalje poslednju i najiskreniju poruku – poniznost nije znak slabosti, već snage koja dolazi iz vjere.
Na dan pogreba, telo pape će biti preneto litijom iz Bazilike Svetog Petra do njegove voljene bazilike. Ono što će ovu liturgiju razlikovati od prethodnih je izostanak medijske pažnje, svečanih kolona i državničkih pozdrava. Umesto toga, dočekaće ga grupa siromašnih ljudi – oni kojima je posvetio najveći deo svoje pastirske pažnje.
Nijedna zlatna kočija ne može govoriti više od pogleda siromaha koji stoji u tišini molitve.
Sam čin sahrane biće intiman i zatvoren, bez prisustva medija. To nije samo organizacioni detalj, već poruka vernosti Hristovom učenju o skromnosti, služenju i tihoj snazi ljubavi.
Prostor za sahranu pape već je fizički pripremljen – novinari koji su posetili baziliku naišli su na zatvoren deo, obezbeđen drvenom konstrukcijom visine 3,5 metara. Iza zaključanih vrata nalazi se spomen-ploča papi Pavlu V, koji je tu sahranjen 1621. godine, čime se nova grobnica simbolički povezuje s dubokim istorijskim korenima Crkve.
Za razliku od uobičajenog trostrukog papskog kovčega (od hrastovine, čempresa i olova), papa Franjo je u svojoj oporuci tražio običan drveni sanduk. Ovim činom još jednom potvrđuje doslednost svojih vrednosti: vera bez dekoracije, pozicija bez uzdizanja, odgovornost bez moći.
Njegova želja nije samo znak poniznosti, već i kritika preterane ceremonijalnosti koja se kroz vekove nakupila oko figure pape. Umesto toga, on bira da umre kao što je živeo – skromno, blizu narodu i daleko od raskoši.
Smrt jednog pape uvek je trenutak refleksije – za vernike, sveštenike, biskupe i čitavu Crkvu. Ali smrt pape Franje, sa svim simbolima koje je sam oblikovao, biće više od običnog oproštaja. Biće to svedočanstvo života posvećenog vrednostima koje ne blede – blizini sa siromašnima, tišini pred Bogom i skromnosti kao duhovnom bogatstvu.
Njegova odluka da bude sahranjen u Bazilici Svete Marije Velike, daleko od srca vatikanske moći, nije samo izuzetak u tradiciji – to je nova stranica u istoriji savremene Katoličke crkve. Stranica koju je napisao papa koji je radije grlio decu nego ljubljao prsten, koji je sam nosio svoju torbu, koji je pozivao na mir, jednostavnost i služenje bez granica.
Njegovo duhovno nasleđe neće ostati samo u arhivima Crkve, već u molitvama siromašnih, usetima pokajnika, osmjesima običnih ljudi i tišini bazilike koju je izabrao kao svoj večni dom.
U vremenu kada se svet često okreće formi, on je birajući suštinu pokazao šta znači biti pastir, čovek, i hrišćanin – u životu, u smrti i u sećanju.
