Danas čemo prenjeti savjet oca Predraga. Naveo je koliko je bitno ne udaljavati se od porodice i bližnjih jer pravi put prema istinskom spasenju i sreći se nalazi upravo u mežusobnoj povezanosti i podršci.
Otac Predrag Popović postao je prepoznatljiv kao jedan od najuticajnijih savremenih duhovnika, čije poruke dopiru do velikog broja ljudi, ne samo među vernicima, već i kod onih koji u njegovim rečima nalaze utehu, mudrost i inspiraciju. Njegove misli se redovno dele putem društvenih mreža, posebno na Fejsbuku i Jutjubu, gde izazivaju veliki broj pozitivnih reakcija i komentara.
U jednoj od svojih dubljih poruka, otac Predrag se osvrnuo na sve prisutniji stav savremenog čoveka: „ne treba mi niko“. Iako ova rečenica može delovati kao izraz samostalnosti ili unutrašnje snage, on ukazuje da u njoj leži velika duhovna opasnost. Taj mentalitet, prema njegovim rečima, može postati izvor duhovnog otuđenja, udaljavanja od istinske zajednice, ali i gubitka duhovnog usmerenja.
- Učestala tvrdnja „meni ne treba niko, dovoljan mi je Bog“, često se pojavljuje kao odgovor na razočaranja ili povrede, kao pokušaj zaštite. Međutim, otac Predrag upozorava da to nije put ka duhovnom sazrevanju, već početak zatvaranja i izolacije. Kada čovek počne da veruje da je dovoljno da bude sam sa sobom i Bogom, bez potrebe za drugima, on nesvesno ulazi u stanje duhovne lenjosti i sebičnosti.
On dalje objašnjava da takva pozicija, iako se može činiti duhovnom, u suštini udaljava čoveka od suštine vere – a to je zajedništvo, bliskost, i međuljudska ljubav. Čovek koji se povuče iz odnosa, koji se osami i okrene samo sebi, postaje ranjiv na unutrašnje smetnje, ali i otvoren za manipulacije koje ga udaljavaju od istine. „Đavo nas odvaja od suštine kada poverujemo da nam niko ne treba, osim Boga“, naglašava on. Čovek u tom trenutku veruje da i dalje živi veru, ali zapravo gubi duhovni kompas.
Otac Predrag ističe važnost ostajanja u porodičnom okruženju, u kontaktu sa prijateljima i zajednicom. Upravo kroz te odnose čovek raste, duhovno sazreva i pronalazi snagu da ide dalje. Kada se ta povezanost prekine, kada se zatvori u samoću, osoba gubi pristup životnoj energiji, kreativnosti i nadi. Po njegovim rečima, „kada čovek napusti zajednicu, lako postaje plijen unutrašnjih sumnji i raznih negativnih uticaja. Počinje da voli samoću, ali ne onu isceljujuću, već onu koja razara.“
Cilj ove poruke nije da obeshrabri one koji traže tišinu i duhovni mir, već da ih podseti na važnost ravnoteže – tišina je dragocena, ali bez ljudi nema pravog rasta. Samo u zajedničkom životu, kroz svakodnevne odnose i izazove, možemo istinski sazreti. Ljudska duhovnost nije potpunost u samoći, već povezanost sa drugima, čak i kada nas to izlaže riziku, emocijama ili ranjivosti.
Otac Predrag nas podseća da čovek nije stvoren da bude sam. Potreba za drugim ljudima nije znak slabosti, već prirodan izraz duše. Bez ljubavi, razmene i uzajamne pažnje, vera gubi svoje puno značenje. „Ljubav prema Bogu izražava se i kroz ljubav prema bližnjima“, kaže on. Izolacija nije rešenje, već zabluda. Ona može delovati kao zaštita, ali vodi ka hladnoći, ravnodušnosti i gubitku duhovne topline.
- U svetu koji sve više promoviše individualizam, zatvaranje u lične svetove, digitalne sfere i emocionalne ograde, ovakve poruke su dragocen podsetnik. Ljudi tragaju za smislom, a on se često nalazi upravo u međusobnim odnosima, u brizi, razumevanju i zajedničkim iskustvima. Samo u tome se može izgraditi puna vera, kao i duhovna otpornost na izazove savremenog života.
Otac Predrag poziva svakog čoveka da ne padne u zamku razmišljanja da može sam. Povezanost sa drugima nije slabost, već snaga. Ove reči nose duboku poruku nade i učenja – da čovek ne treba da beži od odnosa, već da ih neguje, čuva i razvija, jer upravo tu se krije snaga koja vodi ka istinskom duhovnom spasenju.
