Palijativna sestra otkrila najjeziviju stvar koja se događa kada ljudi umiru: Čim ovo krene, znači da je kraj blizu

Za današnji članak smo spremili jednu zanimljivu priču koja je povezana sa procesom umiranja. O čemu se zapravo radi možete da pročitate u nastavku članka.

Iako je smrt neizbežan deo ljudske egzistencije, o njoj se u savremenom društvu i dalje govori s nelagodom, često čak i uz prećutnu zabranu. U brojnim kulturama smrt je obavijena tišinom, tabuizirana i potisnuta iz svakodnevne konverzacije. Ovakav pristup dodatno otežava ljudima da se pripreme za neizbežan gubitak – gubitak voljene osobe. Kada članovi porodice ne poznaju fizičke i psihološke promene koje se dešavaju u poslednjim fazama života, često se suočavaju s osećajem panike, nemoći i dubokog straha.

Upravo iz tog razloga edukacija o procesu umiranja postaje od presudne važnosti. Informisanjem i razumevanjem, porodica može da pruži podršku i ljubav u najtežim trenucima, a samoj osobi koja umire se omogućava dostojanstven kraj života.

Jedna od osoba koja je ceo svoj profesionalni život posvetila ovoj vrsti edukacije i podrške jeste Julie McFadden, licencirana medicinska sestra specijalizovana za palijativnu i terminalnu negu. Kroz godine iskustva u radu sa umirućima, McFadden je razvila izuzetno vredan pristup koji objedinjuje stručno medicinsko znanje i duboko emocionalno razumevanje ljudske prirode.

Prema McFadden, postoje dve ključne fiziološke pojave koje se javljaju u završnoj fazi života i koje porodici mogu delovati alarmantno, iako one same po sebi ne znače da osoba trpi bol:

1. Nepravilni obrasci disanja (Cheyne-Stokesovo disanje)
2. Samrtni hropac (grgljanje usled nakupljene tečnosti)

1. Nepravilni obrasci disanja – Cheyne-Stokes

Disanje koje deluje neregularno često je prvi znak da se telo osobe približava kraju. Ovakvo disanje uključuje kratke periode bez daha praćene dubokim, brzim udasima. Na prvi pogled, ovo može izgledati uznemirujuće, čak zastrašujuće, ali ono što je važno naglasiti jeste sledeće:

• Osoba koja umire nije svesna ove promene.
• Ovakav obrazac disanja nije nužno povezan s fizičkom patnjom.
• Ova pojava je rezultat promene u moždanoj funkciji, konkretno: gubitka sposobnosti regulacije kiseonika i ugljen-dioksida.

McFadden često ističe da su ovakve promene normalan deo procesa umiranja, te da zdravstveni radnici uglavnom nemaju aktivnu ulogu u modifikaciji ovog procesa – osim u emocionalnoj podršci porodici. Njihova uloga je da objasne i umire zabrinute članove porodice, kako bi oni mogli da se usredsrede na ljubav i prisustvo, umesto na paniku.

2. Samrtni hropac – tečnost u disajnim putevima

Druga pojava koja izaziva veliku emocionalnu reakciju kod porodice je samrtni hropac – zvuk koji se opisuje kao grgljanje ili klokotanje prilikom disanja. Ovo nastaje kada:

• Osoba izgubi refleks gutanja.
• Pljuvačka i druge telesne tečnosti se nakupe u grlu i dušniku.
• Zbog nemogućnosti da se tečnosti izbace, one stvaraju karakterističan zvuk.

Važno je napomenuti da osoba koja umire ne oseća nelagodu zbog ovog zvuka. Međutim, prisutnima može delovati veoma uznemirujuće. Medicinsko osoblje tu može pomoći kroz:

• Promenu položaja tela,
• Upotrebu lekova za smanjenje stvaranja sluzi.

Ponovno, razumevanje ove pojave može znatno umanjiti šok i pomoći porodici da se fokusira na ono što je najvažnije – emocionalna prisutnost i podrška.

Edukacija o umiranju ne podrazumeva samo poznavanje fizioloških znakova, već i pripremu za emocionalne izazove koje ti trenuci donose. Evo nekoliko praktičnih saveta koje McFadden preporučuje porodicama koje se suočavaju sa bliskom smrću voljene osobe:

• Budite prisutni: Jednostavan fizički dodir, držanje za ruku ili mirna izjava može značiti mnogo više nego reči.
• Koristite smiren ton glasa: Vaš glas može doneti utehu. Izbegavajte paniku i nagle promene tona.
• Stvarajte umirujuće okruženje: Tihi ambijent, prigušeno svetlo i emocionalna toplina doprinose osećaju mira.
• Obrazujte se: Otvoren razgovor sa medicinskim osobljem o tome šta možete očekivati je od neprocenjive vrednosti.
• Brinite o sebi: Da biste mogli da podržite nekog drugog, morate biti emocionalno stabilni. To uključuje i dozvolu sebi da tugujete i da zatražite pomoć.

Učenje o fiziološkim i emocionalnim aspektima smrti ne umanjuje bol gubitka, ali ga čini podnošljivijim. Kada porodica razume šta se dešava – da neregularno disanje i samrtni hropac ne znače patnju, već su prirodan deo procesa – tada se mogu fokusirati na ljubav, prisustvo i prihvatanje.

Julie McFadden svojim pristupom pomaže ljudima da vide smrt ne kao zastrašujući kraj, već kao deo životnog ciklusa koji zaslužuje mir, pažnju i ljudsko dostojanstvo. Zahvaljujući njenom radu, mnoge porodice su izjavile da im je znanje koje su stekle omogućilo da u poslednjim trenucima budu prisutne i smirene, a ne paralizovane strahom.

Kao zaključak, važno je upamtiti:

• Smrt nije neprijatelj, već prirodan deo života.
• Edukacija može pomoći da poslednji trenuci budu ispunjeni ljubavlju i smirenošću.
• Nepravilno disanje i hropac ne znače patnju – već prelazak.
• Prisutnost, tišina i razumevanje vredniji su od reči.

U tom duhu, prihvatanje smrti ne znači poraz, već znak duboke ljudske hrabrosti i ljubavi.