Šejla Zonić je od prošle godine postala poznata pjevačica kada je odnjela pobjedu u Zvezdama Granda te je nakon toga upoznala veliki broj kolega iz svijeta estrade.
U svetu umetnosti, gde se granica između profesionalnog i ličnog često briše, postoje trenuci koji osvetle ono najbolje u ljudima. Jedan od takvih trenutaka zabeležen je u ne tako bučnom, ali izuzetno snažnom gestu – pozivu koji je upućen Šejli da prisustvuje koncertu koleginice Aleksandre, a koji je stigao iz sasvim neočekivanog pravca.
Ovaj čin nije bio samo stvar organizacije ili protokola, već odraz iskrenog međusobnog uvažavanja, pažnje i poštovanja koje još uvek živi među ljudima na estradi. U vremenu kada je suparništvo često jače od saradnje, ovaj poziv postao je simbol zajedništva, a ono što je usledilo – mnogo više od nastupa na sceni.
Sve je počelo jednim običnim pozivom – ali onim koji je u sebi nosio posebnu težinu. Telefon njenog supruga Armina zazvonio je tog dana, a s druge strane bio je Filip Živinović, suprug Aleksandre, poznati kompozitor i producent. Njegovo pitanje bilo je kratko, ali duboko značajno:
“Da li je Šejla slobodna na dan koncerta?”
Šejlu je ovaj gest iznenadio i ganulo do srži. Nije očekivala da će takav poziv doći upravo iz tog pravca, i upravo zato je taj trenutak, kako kaže, zauvek urezan u njeno sećanje.
“Taj poziv nije bio samo formalnost – bio je ljudska poruka, poziv srca. To se ne zaboravlja.”
Kada se pojavila na koncertu, Šejla nije došla samo kao koleginica – već kao prijatelj. Njeno prisustvo bilo je izraz dubokog poštovanja, ali i lične sreće što može biti deo jednog takvog muzičkog trenutka.
“To nije bio još jedan nastup – to je bio prostor gde se osećala toplina, gde nije bilo ega ni sujete.”
U svom osvrtu, istakla je da je iz Brčkog ponela nešto mnogo vrednije od profesionalnog iskustva. Ono što je doživela bio je redak osećaj iskrenog zajedništva – nešto što se, prema njenim rečima, danas teško nalazi.
U svetu muzike, gde se često vodi tihi rat ambicija, Šejla je sa radošću istakla koliko joj znače ljudi koji se međusobno podržavaju. Njeno viđenje umetnosti daleko je od pukog posla – za nju je to:
- Stil života
- Oblik izražavanja
- Način da poveže ljude i emocije
“Kad umetnici inspirišu jedni druge umesto da se takmiče – tada muzika dobija svoju najlepšu dimenziju.”
Zato je koncert u Brčkom za nju bio ne samo profesionalni angažman, već iskustvo koje motiviše, podseća i vraća nadu da u ovom poslu i dalje ima prostora za iskrenost, dobrotu i međusobno poštovanje.
Tokom razgovora, otvorila se i tema potencijalne saradnje sa Filipom Živinovićem, koji se već dugo profilisao kao jedan od cenjenijih autora na muzičkoj sceni. Na pitanje da li postoji šansa da uskoro čujemo pesmu koju bi on pisao baš za nju, Šejla je odgovorila iskreno, ali i s dozom uzbuđenja.
- Još uvek nisu ozbiljno razgovarali o tome;
- Postoji obostrano poštovanje i otvorenost;
- Ništa nije pod pritiskom, ali tlo za saradnju postoji.
“Uverena sam da se najlepše stvari događaju spontano.”
Ukoliko do saradnje dođe, sigurna je da će to biti pesma s dušom, kreirana iz iskrene emocije, kao i sve što je do sada radila. I upravo ta spontanost i odsustvo pritiska ono je što joj daje dodatnu vrednost.
Ova priča, iako naizgled jednostavna, nosi u sebi snažnu poruku – da u svetu punom izazova, ambicija i ponekad hladnih profesionalnih odnosa, još uvek ima mesta za toplinu, iskrenost i podršku.
U središtu ove priče nalaze se dve umetnice – dva snažna glasa i dva čista karaktera. Aleksandra i Šejla nisu samo koleginice; one su primer da umetnost može povezati ljude i u tišini i u aplauzu, i na sceni i iza nje.
Njihova povezanost je podsetnik da u umetnosti:
- Ima mesta za saradnju;
- Ima mesta za emocije;
- Ima mesta za ljudskost.
U takvom okruženju, umetnici ne samo da stvaraju bolje pesme, već i postaju bolji ljudi. I možda upravo u tome leži prava vrednost muzike – ne u broju pregleda ili rasprodatih karata, već u trenucima kada se dve duše prepoznaju i podrže.
