Sve je počelo sasvim jednostavno, gotovo beznačajno – pomogao sam jednoj djevojci da pronađe posao. Ona jeste u nekom daljem rodbinskom srodstvu sa mnom, preko supruga moje sestre, ali naš odnos nikada nije bio blizak. Na porodičnim okupljanjima razmijenili bismo tek nekoliko kurtoaznih rečenica, pozdravili se i nastavili dalje. Zato ni slutio nisam da će taj mali čin pomoći izazvati u meni nešto mnogo dublje.
Jednog dana, sestrin suprug mi je usput pomenuo da njegova rodica traži posao i da bi joj dobro došla preporuka. Nisam razmišljao previše – imao sam kontakte koji bi joj mogli koristiti i odmah sam reagovao. Nisam očekivao nikakvu posebnu zahvalnost, smatrao sam da je prirodno pomoći ako možeš. Bio sam iskreno zadovoljan kada sam saznao da je primljena i da je dobila priliku da krene iznova.
Međutim, nekoliko dana kasnije uslijedilo je iznenađenje. Tog jutra začulo se zvono na vratima. Kada sam otvorio, ispred mene je stajao poštar, a u rukama je držao veliku bombonijeru ukrašenu mašnom. Na vrhu je bila mala kartica. Pročitao sam poruku i naježila mi se koža. Pisalo je: „Hvala do neba.“
Taj trenutak probudio je u meni snažnu toplinu. Shvatio sam da to nije bila samo formalna zahvalnost, već gest iskrene pažnje. Nisam mogao da ostanem ravnodušan. Poželio sam da joj odmah napišem poruku, da kažem da mi nije ništa dugovala, ali i da je bolje upoznam. Do tada smo bili tek poznanici iz šire porodice, ali u meni se pojavila želja da taj odnos postane nešto više.
Mali problem pojavio se kada sam shvatio da zapravo nemam njen broj telefona. Jedini način da je kontaktiram bio je preko sestrinog supruga.
- već dva dana uporno ga molim da mi pošalje njene podatke,
- izgovor mi je da želim da joj zahvalim na poklonu,
- u sebi, ipak, osjećam još jaču želju – da započnem razgovor i saznam više o njoj.
Bombonijera je stajala na mom stolu kao simbol nečega što nisam mogao predvidjeti. Dok sam je gledao, pitao sam se: da li je taj poklon bio samo znak pristojnosti ili i njen način da otvori vrata nekom novom odnosu?
Razmišljao sam dugo i shvatio da se u životu ponekad najlepše stvari dogode upravo onda kada ih najmanje očekujemo. U ovom slučaju, pomogao sam bez ikakve skrivene namjere, a zauzvrat sam dobio ne samo zahvalnost već i priliku da možda upoznam osobu koja bi mogla postati važna u mom životu.
Sada nestrpljivo čekam trenutak kada ću napokon dobiti njen broj. Vežbam u glavi šta ću joj reći. Zamišljam da ću joj naglasiti kako mi nije bilo potrebno nikakvo zahvaljivanje, jer je moj trud bio sitan u odnosu na njenu hrabrost da krene iznova. Ali duboko u sebi znam da će se razgovor prirodno otvoriti i da ću saznati više o njoj – o njenim planovima, ambicijama i snovima.
Ne želim da brzopletim, ali moram priznati da sam osjetio privlačnost. Njena gesta mi je pokazala dvije osobine koje izuzetno cijenim: iskrenost i zahvalnost. A to su vrijednosti koje se danas sve teže pronalaze.
- iskrenost je rijetka i dragocjena,
- zahvalnost pokazuje toplinu i poštovanje,
- te osobine čine da jedna osoba zasija u moru površnih odnosa.
Možda će sve ostati samo na toj zahvalnosti. Možda će naša komunikacija ostati povremena i formalna. Ali, s druge strane, možda će se iz toga roditi nešto više – prijateljstvo, bliskost, pa čak i ljubav.
Na kraju, shvatio sam da me dvije jednostavne riječi – „hvala do neba“ – natjerale da potpuno drugačije pogledam na osobu koju sam do tada smatrao tek usputnom poznanicom. One su u meni probudile misli i osjećaje koje nisam planirao, ali koje sada želim istražiti.
Život je često splet malih, neočekivanih događaja. Nekada upravo jedan mali gest zahvalnosti može otvoriti vrata potpuno novom poglavlju. A ja sam sada na početku tog poglavlja, nestrpljiv da vidim kuda će me odvesti.
