BONUS TEKST
U decenijama koje su obeležile drugu polovinu prošlog veka, mnogi stanovnici Bosne i Hercegovine odlučili su da napuste svoja ognjišta. Pokretala ih je želja za ekonomskom sigurnošću, boljim životom i prilikama koje u tadašnjem društvu nisu mogli pronaći. Među najčešćim destinacijama bila je Zapadna Nemačka, zemlja koja je otvarala vrata za one spremne na težak rad i odricanja.
Ti odlasci često nisu bili nimalo laki. Ljudi su ostavljali porodične kuće, djedovinu i običaje, znajući da možda dugo neće videti voljene ili se ikada vratiti. Odlazilo se iz nužde, nevolje, ali i s nadom da će budućnost biti pravednija prema onima koji su spremni da rade.
U mnoštvu sličnih životnih priča iz tog vremena, jedna se izdvaja svojom tišinom i dubinom. Priča nije zapisana u knjigama, već živi u pamćenju, prenosi se u porodici i čuva kao dragocjena lekcija. Jedan unuk je podelio sećanje koje mu je dalo novi pogled na poštovanje, empatiju i dostojanstvo.
Njegov deda, po veroispovesti musliman, sedamdesetih godina prošlog veka kupio je komad zemlje od komšije pravoslavca koji se spremao na put u inostranstvo. Na toj parceli nalazila se ranije kuća – ne obična građevina, već dom, mesto na kojem je čovek rođen, slavio porodične praznike i gde su se nizale generacije. Kada je kuća srušena, zemlja je prešla u ruke nove porodice, ali jedan njen deo – mali prostor u sredini njive – ostao je netaknut.
- Kao dečak, unuk je često primećivao da se taj deo zemlje nikada ne obrađuje. Iako mu je to bilo čudno, nije postavljao pitanja. Tek kasnije, kada je odrastao, upitao je dedu zašto se izbegava baš to mesto. Odgovor koji je dobio bio je tih, ali snažan. Deda mu je objasnio da se tamo nekada nalazila kuća prethodnog vlasnika, čoveka čija je porodica tu živela, rađala se, slavila, molila.
Deda je verovao da to nije samo komad zemlje, već prostor koji nosi uspomene, emocije i svetinju. Zato se nije usuđivao da po njemu ore ili sadi. Poštovao je ono što više nije bilo vidljivo, ali je ostalo prisutno u sećanju i značenju. Iako se verski, kulturno i identitetski razlikovao od prethodnog vlasnika, deda je osećao da se nečiji dom i istorija ne smeju pregaziti plugom.
Preneo je tu misao i unuku, sa savetom da ni on jednog dana ne zaboravi. Rekao mu je da nije važno da li će ljudi razumeti ili smatrati da je to praznoverje – važno je da ne zaboravi poštovanje prema onome što je nekom drugom značilo sve. Taj deo zemlje postao je simbol tihe, svakodnevne ljudskosti, neizgovorene poruke da se tuđa svetinja mora čuvati, čak i kada tog drugog više nema.
Danas, unuk obrađuje istu zemlju. I dalje zaobilazi taj deo, ne zato što mora, već zato što oseća duboku odgovornost. U tom činu ne vidi samo porodični običaj, već kulturnu i moralnu obavezu. To je način da pokaže da poštovanje ne nestaje s vremenom, već se prenosi kroz generacije, često bez reči, ali s dubokim smislom.
Priča o toj njivi nije samo sećanje na jedno vreme, već podsjetnik na vrednosti koje spajaju ljude bez obzira na razlike. U društvu koje je često bilo podeljeno po linijama vere, nacije ili jezika, ovakvi postupci su svetli primeri mirnog suživota, razumevanja i saosećanja.
- Deda nije znao da će ta njegova odluka ostaviti tako snažan trag. Nije razmišljao o simbolici, već je jednostavno živeo po principima koji su mu bili prirodni. A upravo u toj jednostavnosti leži snaga njegovog čina – pokazao je da poštovanje prema drugome ne traži aplauz, već tiho, dosledno ponašanje.
U današnjem vremenu, kada se razlike često naglašavaju i koriste kao izgovor za netrpeljivost, ovakve priče nas podsećaju da su male geste često najveće vrednosti koje posedujemo. Nečije uspomene, sećanja i duhovna mesta ne treba da budu zaboravljena ili omalovažena – jer kada poštujemo ono što je nekome sveto, pokazujemo koliko smo sami ljudi.
