Danas pišemo o priči jednog novinara koje je ostavila veliki trag u njegovom životu. O čemu se zapravo radi možete da pročitate u nastavku članka.
U svetu novinarstva, posebno onom koje se bavi ratnim zonama, često se priče svode na činjenice, brojke i hronologiju događaja. Ipak, s vremena na vreme, pojavi se osoba koja iza objektiva i mikrofonâ vidi ljude, njihove boli i ono što čini samu srž ljudskosti – empatiju, hrabrost i ljubav. Jedan od takvih bio je Franko Di Mare, italijanski novinar, ratni izveštač i čovek čija je priča prevazišla granice profesije. Njegov put ga je vodio kroz mnoge zone konflikta, ali upravo opkoljeno Sarajevo postalo je mesto gde se njegovo srce otvorilo na način koji nije mogao da predvidi.
Tamo, usred ruševina, dima i zvuka sirena, u susretu bez reči, Franko je postao ono što nikada nije mogao da planira – otac. Ova istinita priča o ljubavi, spasenju i životnoj transformaciji zauvek ostaje svedočanstvo da čak i u najmračnijim vremenima postoji prostor za dobrotu koja menja svet.
Rat u Bosni devedesetih bio je surov, nemilosrdan i haotičan. Među mnogim tragedijama koje su pogodile civile, posebno su bila pogođena deca – bez roditelja, domova i sigurnosti. U jednoj od takvih scena, dok je bio na zadatku, Franko Di Mare je ugledao devojčicu usred sirotišta pogođenog bombom.
Taj trenutak – pogled koji su razmenili – bio je, kako je kasnije govorio, snažniji od bilo kakvog pitanja, straha ili dileme. Bez ijedne izgovorene reči, rođena je neraskidiva veza. Ona nije bila rezultat razuma, već onog što je on opisivao kao instinkt duše. Iako je tog dana bio novinar, kamera mu je postala nevažna – postao je neko ko spašava život, ne samo profesionalno, već i ljudski.
Frankova želja da devojčici pruži dom nije bila jednostavna za ostvarenje. Potrebni su bili meseci borbe sa administracijom, nebrojene molbe, dokumenti i pravni procesi. Ipak, zahvaljujući posvećenosti, kao i pomoći organizacija poput Crvenog krsta, devojčica iz Sarajeva je prešla granice rata i stigla u novu domovinu – Italiju.
Dala mu je novo ime – Stela, što znači zvezda. I zaista, ona je postala svetlost u njegovom životu, nada u svetu koji se činio beznadežnim.
Franko nikada nije tvrdio da je spasio Stelu. Naprotiv, govorio je da je ona spasila njega. Tada, sa 35 godina, i sam izmučen prizorima rata, otkrio je nešto novo – veru, smisao i snagu bezuslovne ljubavi. Stela mu nije bila samo ćerka; bila je učitelj života, neko ko mu je pokazao kako izgleda ljubav bez logike, bez pravila – čista i instinktivna.
Iako se njegov brak sa suprugom Alesandrom kasnije raspao, oboje su ostali odani roditelji, trudeći se da Stelino detinjstvo bude ispunjeno sigurnošću i toplinom. Stela je odrasla daleko od očiju javnosti, po želji svojih roditelja, i danas je uspešna žena sa diplomom iz ekonomije.
Godinama kasnije, Franko je odlučio da svoje iskustvo pretoči u knjigu, jednostavnog, ali dubokog naslova: „Ne pitaj zašto”. Nije želeo da piše klasičnu autobiografiju. Umesto toga, napisao je svedočanstvo o snazi ljubavi koja se dešava mimo logike, u trenucima kada najmanje očekujemo.
Urednici su ga pitali da opiše više detalja o trenutku susreta sa Stelom. On je to odbio. Neke emocije, govorio je, nisu stvorene za reči – one se žive, ne prepričavaju. Iz tog razgovora proistekao je i sam naslov knjige: „Ne pitaj me zašto”, jer – kako je često isticao – ljubav ne traži razlog, ona jednostavno biva.
Knjiga je snažno odjeknula. Postala je poruka nade u svetu koji često zaboravlja na saosećanje. U njoj Franko otvoreno govori o svim strahovima, borbama, ali i lekcijama koje mu je ćerka donela – da ljubav nadilazi krvne veze, nacionalnost i sve granice.
Iako je rođen u Napulju, Franko je često govorio da se duhovno rodio u Sarajevu. Taj grad, ranjen i ponosan, ostavio je dubok trag u njegovoj duši. Opisivao je Sarajlije kao ljude velike hrabrosti i još većeg srca, čija međusobna solidarnost u vreme rata nije prestajala da ga fascinira.
Govorio je da su ulice Sarajeva oblikovale njegov pogled na svet, naučile ga da u patnji pronađe smisao i da veruje da dobrota nikada ne nestaje, čak ni kada zvuče sirene, a zgrade gore.
Franko Di Mare nije bio samo novinar koji izveštava iz ratnih zona. On je bio čovek koji je u haosu pronašao smisao. Usvojivši devojčicu iz Sarajeva, pokazao je da najteži trenuci mogu postati početak nečeg divnog. Njegova priča nije samo o ratu, ni o usvajanju – to je priča o ljubavi koja ne zna za granice, o očinstvu koje nije rođeno iz biologije, već iz srca.
Franko je preminuo 17. maja 2024. godine, nakon borbe sa teškom bolešću – mezoteliomom. Do kraja života, ostao je tih i dostojanstven, ne govoreći mnogo o sopstvenoj patnji. Njegova smrt ostavila je prazninu, posebno u životu Stele, koja je izgubila čoveka koji joj je podario život iz ljubavi, ne iz obaveze.
Na pitanje zašto je usvojio baš nju, nikada nije dao konkretan odgovor. Zato što ljubav ne zna za logiku, govorio je. Jednostavno znaš – to dete je tvoje, bez obzira na krv, na papir, na poreklo.
U vremenu u kojem je mnogo onih koji beže od odgovornosti, Franko Di Mare je bio čovek koji je izabrao da voli. I to zauvek ostaje njegov najveći doprinos svetu.
