Danas ćemo pisati o poznatom pjevaču Masimu Saviću koji nas je napustio usljed opake bolesti i koji se borio do posljednjeg dana.
Regionalna muzička scena, kroz decenije, iznjedrila je mnoštvo umetnika koji su ostavili dubok trag u srcima publike. Međutim, samo nekolicina njih uspela je da poveže sve delove bivše Jugoslavije emocijom koja prevazilazi reči – jedan od njih bio je Masimo Savić. Njegova umetnost bila je intimna, sofisticirana i iskrena, a njegov život, naročito poslednji meseci, priča su o hrabrosti, predanosti i nepokolebljivom duhu.
Kada je 2022. godine objavljeno da je Masimo izgubio borbu sa rakom pluća, talas tuge preplavio je čitav region. No, ono što je prethodilo njegovom odlasku ostaje zabeleženo kao primjer umjetničkog dostojanstva kakav se rijetko viđa. Njegov poslednji koncert, održan 5. novembra te godine u zagrebačkoj Areni, postao je više od muzičkog događaja – pretvorio se u simbol čovjekove borbe za izražaj, smisao i dostojanstvo.
U trenucima kada je Masimo bio fizički iscrpljen i suočen sa realnošću neizlečive bolesti, on je doneo hrabru i gotovo nadljudsku odluku – da uprkos svemu, održi koncert. Ne bilo kakav koncert, već onaj koji će označiti njegov kraj, i to ne kao kraj karijere, već kao kraj celokupnog postojanja u telesnom obliku.
Medicinski tim bio je prisutan iza scene, spreman da interveniše ako se stanje pogorša. To nije bio samo znak opreza – bio je to tihi svedok borbe između organizma koji posustaje i duha koji odbija da se preda. Masimo je, kako navodi njegova lekarka, nastupio sa drenovima u plućima, što jasno govori koliko je njegovo telo bilo opterećeno.
Ipak, to ga nije sprečilo. Na pitanje lekarke zašto uopšte želi da izađe na binu, njegov odgovor bio je kratak i odlučan:
„To je koncert mog života. Održaću ga s vašom ili bez vaše podrške.“
Taj odgovor oslikava ne samo njegovu umetničku predanost, već i filozofsku jasnoću kojom je pristupao svom kraju. Za Masima, muzika nije bila posao – bila je život.
Jedan od onih koji je imao priliku da vidi nevidljive slojeve tog koncerta bio je novinar Roman Bolković, koji je u svojoj Facebook objavi evocirao događaj s tonom dubokog poštovanja i tuge. Njegove reči, “Na početku pripovijesti bio sam svjestan da zapravo slušam njen kraj,” osvetljavaju svest o neizbežnosti koja je tada visila u vazduhu.
U razgovoru sa Masimovom lekarkom, Bolković je otkrio dodatne slojeve emocije i drame koji su se odvijali daleko od pogleda publike. Tamo gde su reflektori sijali, Masimo je davao publici ono što su očekivali – pesmu, emociju, bliskost. A iza scene, njegovo telo vodilo je tihu borbu za dah, za još jedan ton.
Ono što publika tada nije znala, a što danas daje mitski karakter tom događaju, jeste da je svaki ton koji je izašao iz njegovih usta bio delo čiste volje.
Masimov nastup te večeri bio je višeslojan čin – umetnički, ljudski i duhovni. Njegov glas nije samo prenosio melodiju – on je pričao priču o neodustajanju, o ljubavi prema publici, o verovanju u moć umetnosti čak i kada telo izneveri.
Roman Bolković to najbolje sumira kada kaže da je Masimo “nastupio kao da je sam ples, a ne samo plesač”. On nije samo pevao – on je bio pesma. Bio je simbol predanosti koja ne poznaje granice.
Nakon njegove smrti, svaki put kada čujemo Masimov glas sa radija, više ne slušamo samo muziku. Slušamo sećanje. Slušamo duh umetnika koji je odlučio da umre stojeći, pevajući, izražavajući.
Poput mitskog Echoa, njegov glas odjekuje, ali telo više nije tu. Ostao je zvuk, ostala je pesma. I to je ono što je Masimo ostavio iza sebe – neprolaznu emociju, umetničku poruku i podsetnik da umetnost ne poznaje smrt.
Smrt Masima Savića označila je kraj jednog poglavlja u istoriji regionalne muzike, ali i početak jednog drugačijeg narativa – onog koji se ne meri godinama, već dubinom tragova koje je ostavio. Njegov poslednji koncert nije bio samo oproštaj, bio je to manifest života, volje i umetničke čistoće.
Kada se osvrnemo na ono što je postigao u tih poslednjih sati na sceni, možemo bez ustezanja reći da je Masimo dosegao vrhunac ne samo kao umetnik, već i kao čovek. On je pokazao da umetnost ima smisla samo kada se daje iskreno, potpuno, bez kalkulacije – čak i ako je to poslednji dah.
Zbogom, Masimo. Tvoje pesme i dalje žive. Tvoj glas i dalje dodiruje duše. I tvoj poslednji koncert – bio je više od muzike. Bio je lekcija. Bio je inspiracija. Bio je, kako je rekao Bolković –
“maksimum koji jedan pjevač može postići.”
Ako želiš, mogu da ti pripremim ovaj tekst kao PDF, za blog objavu ili u formatu prilagođenom društvenim mrežama. Samo reci!
