Sara Majer je postala poznata 2001. godine kada je pronažena kao napuštena beba u jednoj gataži u Velikoj Birtaniji u mjestu Sara. Kada su je pronašli bila je umotana u rozi peškir i bez ikakvih informacija o identitetu.
Potresna priča koja je pre više od dve decenije uzdrmala javnost, danas dobija svoj emotivni epilog. Devojčica kojoj su tada mediji dali nadimak „beba u roze“ ostavljena je kao novorođenče, a ceo slučaj izazvao je talas empatije i zabrinutosti širom zemlje. Mediji su pokrenuli apel za pronalazak njenih bioloških roditelja, a u jednoj od najgledanijih emisija, voditelji su je držali u naručju dok su molili gledaoce da pomognu u razotkrivanju njenog porekla. Ipak, uprkos ogromnoj pažnji, potraga tada nije dala rezultate.
Devojčica je ubrzo poverena hraniteljskoj porodici, a kasnije i zvanično usvojena. Od tog trenutka, njen život je krenuo u sasvim novom pravcu, u okruženju koje joj je pružilo sigurnost, ljubav i podršku. Dve i po decenije kasnije, sada odrasla i zrela žena po imenu Sara Majer, vratila se u istu televizijsku emisiju – ali ovog puta ne kao neko o kome se govori, već kao osoba koja sama priča svoju životnu priču.
U svom intervjuu, Sara je sa velikim poštovanjem govorila o porodici koja ju je odgajila. Istakla je da je imala otvoren pristup informacijama o svom poreklu i nikada nije bila obmanjivana u vezi sa svojim identitetom. Imala je uvid u novinske članke, arhivske snimke i sve ono što je pratio njen početak. Nikada se, kako kaže, nije osećala ni izgubljeno, ni odbačeno. Naprotiv – osjećala je ponos i zahvalnost, jer je njen identitet oduvek bio deo nje.
- Sara je u detinjstvu imala:
- Otvorenu komunikaciju s roditeljima o svom poreklu
- Pristup arhivskim informacijama i medijskim zapisima
- Sigurno i stabilno okruženje puno ljubavi
Kao odrasla osoba, donela je odluku da pokuša da stupi u kontakt sa svojim biološkim roditeljima. Njena motivacija nije bila prožeta ogorčenošću, već iskrenom željom da pruži mir – i sebi, i njima. Kako je izjavila, nije tragala za odgovorima da bi nešto osudila, već da bi pokazala da je dobro, da je odrasla u zdravu, srećnu osobu i da želi da otvori vrata razumevanja. „Ja sam u miru sa svojim životom. Sada želim da i oni to budu“, rekla je iskreno.
Posebnu zahvalnost Sara je izrazila prema policajki Vendi, koja je bila među prvima na mestu pronalaska i koja je, kako kaže, nesvesno postavila temelje za stvaranje njene buduće porodice. Emotivno je opisala trenutak kada je pročitala pismo svoje biološke majke, koje je sadržalo reči zahvalnosti prema svima koji su brinuli o njenom detetu. Ovaj čin joj je bio snažan podsjetnik na to koliko su tuđi postupci ljubavi omogućili da izraste u osobu kakva je danas.
- Sara je posebno zahvalna:
- Policajki Vendi, koja ju je spasila
- Hraniteljima i usvojiteljima
- Svim anonimnim ljudima koji su pomogli da ima dom
Jedan od najemotivnijih trenutaka u emisiji bio je uključenje biološkog oca, koji je priznao da nije znao ni za postojanje svoje ćerke, jer ga je majka deteta napustila odmah nakon porođaja. Njegove riječi bile su jednostavne, ali duboko dirljive – rekao je da njegova vrata uvek ostaju otvorena za nju. Sara je istakla da su uspostavili topao i prirodan odnos, pun razumevanja, te da je bila iznenađena koliko su karakterno slični, iako se nikada ranije nisu sreli.
Zanimljiv obrt u priči dogodio se kada je otkriveno da je njegova majka – dakle, Sarina biološka baka – u to vreme radila u bolnici u kojoj je Sara zbrinuta, iako niko tada nije znao za tu porodičnu povezanost. Govoreći o svojoj biološkoj majci, Sara je pokazala duboko razumevanje i empatiju. Svesna je da žena kojoj se dogodio takav životni preokret ima mnogo manje vremena da se izbori sa sopstvenim emocijama nego što je ona imala, i zato je izrazila spremnost da polako i pažljivo gradi odnos, ukoliko za to bude postojala želja s druge strane.
Celokupno razotkrivanje identiteta i porodičnih veza bilo je moguće zahvaljujući forenzičarki Arijel Brus, specijalistkinji za DNK genealogiju. Ona je pomoću moderne nauke i upornog detektivskog rada rekonstruisala porodično stablo i uspela da uspostavi veze kroz genetske baze podataka. Sara je imala ključnu ulogu – njen entuzijazam, strpljenje i poverenje bili su osnova na kojoj je izgrađen ceo proces.
Na kraju, Sarina priča ostaje snažan podsjetnik da prava porodica ne mora da bude zasnovana na krvi, već na ljubavi, prihvatanju i posvećenosti. Njena prošlost, ispunjena neizvesnošću, prerasla je u priču o nadi, oproštaju i isceljenju. Kroz sve prepreke, dokazala je da čak i priče koje počnu tragedijom mogu imati sretan kraj – ako ih prate srce, hrabrost i ljudskost.
