Danas ćemo pisati o Hajrudini Bajraktarević koja je odrasla u Doboju u bošnjačkoj porodici skupa sa 13 braće i sestara. Njen je otac bio poznati poslastičar a majka Hajrija domaćica i žena koja se brinula oko svoje djece i kuće.
Život Dine Bajraktarević, poslednje žive sestre iz porodice koja je svetu podarila legendarnu pevačicu Silvanu Armenulić, obeležen je ne samo muzikom i uspehom već i nizom teških tragedija. Njena biografija protkana je bolom, gubicima i neizbrisivim sećanjima na voljene, ali i snagom da se kroz sve to podigne i pronađe smisao. Sudbina joj je zadala mnoge udarce, ali Dina je uspela da ih preživi, zadrži dostojanstvo i ostane čuvar jedne posebne porodične priče.
Porodica Bajraktarević, poreklom iz Bosne, bila je poznata po ljubavi prema muzici. Međutim, njihova sreća bila je narušena rano, kada je Dina izgubila brata u tragičnom napadu psa. Ovaj događaj ostavio je duboke posledice na oca, koji se povukao u alkohol i osamu, a posledično i na celu porodicu. Njihova poslastičarnica, koja je bila izvor prihoda, ubrzo je zatvorena. Porodica je zapala u oskudicu, a osećaj sigurnosti nestao je zajedno sa stabilnim prihodima.
U takvom okruženju Dina je odrastala, posmatrajući kako se kroz muziku traži uteha i izlaz. Posebno se izdvajala njena sestra Silvana, rođena kao Zilha, koja je još kao devojčica pevala u sarajevskim kafanama. Uprkos protivljenju oca, koji nije verovao da muzika može da bude životni put, Silvana je izgradila karijeru i postala jedna od najvećih muzičkih zvezda bivše Jugoslavije. Njena popularnost bila je neosporna i otvorila je vrata i drugim sestrama. Na primer, Mirsada je snimila album 1970. godine, a i sama Dina je počela da razmišlja o muzici, iako je u početku bila povučena i nesigurna.
- Tragedija koja je zauvek obeležila njihovu sudbinu dogodila se 10. oktobra 1976. godine. Tog dana Silvana i Mirsada stradale su u teškoj saobraćajnoj nesreći kod sela Kolari. Posebno bolna činjenica bila je ta da je Mirsada bila u šestom mesecu trudnoće. Za Dinu je ovaj gubitak bio gotovo nepodnošljiv. Živela je sa sestrom Mirjanom i bila neraskidivo povezana sa obe stradale sestre. Tog kobnog dana Mirjana se, pre polaska na put, vratila do trećeg sprata zgrade da poljubi Dinu, kao da je osećala da je to poslednji oproštaj.
Dina nikada nije zaboravila tu scenu. Dok su se sestre vozile ka svom kobnom kraju, ona je u svom stanu osetila iznenadne bolove u stomaku. Komšinica je želela da pozove hitnu pomoć, ali Dina nije otišla kod lekara. Kasnije je saznala da su bolovi počeli gotovo u istom trenutku kada se dogodio udes. Taj predosećaj postao je deo njenog života, nešto što je uvek povezivala sa smrću sestara. Sama je priznala: „Trebala sam da idem s njima, ali sam odlučila da ostanem i pogledam film. Ceo život sam išla s njima, ali tog dana sam izbegla smrt.“
Gubitak sestara ostavio je duboku ranu koja nikada nije zarasla. Dina nikada nije imala snage da pročita izveštaj o obdukciji, jer su joj braća savetovala da to ne čini. Za nju je taj dan ostao večita trauma i rana koja se nosi, ali nikada ne zaceljuje.
Ipak, odlučila je da se okrene muzici, možda kao načinu da očuva uspomenu na sestre i pronađe utehu. Krajem sedamdesetih godina objavila je tri ploče – 1978, 1979. i 1980. godine. Najpoznatija pesma bila je „Sudbina je tako htela“, koja je ostala njen zaštitni znak. Iako je imala potencijal da gradi ozbiljnu muzičku karijeru, posle nekoliko godina povukla se sa scene. Odlučila je da se posveti porodici i mirnijem životu, daleko od estradne buke.
U braku sa pevačem Žikom Nikolićem dobila je dva sina. Obojica su ponela ime po pokojnoj sestri Silvani – Silvano i Silvan. Njihovi muzički putevi bili su različiti: stariji je vremenom odustao od nastupa, dok je mlađi nastavio da se bavi muzikom.
Tokom ratnih devedesetih, Dina je zajedno sa porodicom i majkom Hajrijom napustila Bosnu i preselila se u Dansku, gde je pronašla mir i sigurnost. Majka Hajrija živela je do duboke starosti i preminula 2008. godine. Dina je ostala stub porodice, žena koja je morala da se oslanja na snagu sećanja i dostojanstvo nasleđeno od roditelja.
Godine 2013. umrla je i najstarija sestra Ševka, pa je Dina postala poslednja živa od svih sestara Bajraktarević. Taj trenutak dodatno je pojačao njen osećaj usamljenosti, ali i teret činjenice da upravo ona nosi sećanje na porodicu koja je dala toliko muzici, a zauzvrat izgubila mnogo.
U intervjuima Dina često govori o svom predosećaju tog kobnog dana i o činjenici da je mogla da bude u kolima sa sestrama. „Non-stop sam išla s njima, ali eto, izbegla sam smrt“, ponavlja sa tugom. Njene reči svedoče o specifičnom osećaju sudbine koji ju je pratio ceo život i oblikovao njeno poimanje postojanja.
Nikada nije želela da ulazi u detalje obdukcije, niti da se vraća na slike nesreće. Umesto toga, birala je da se okreće uspomenama na lepe trenutke, muzici i porodici. Kao poslednja živa sestra, čuva priču o porodici Bajraktarević – priču u kojoj su svetlosti slave i tame tragedije bile neraskidivo isprepletane.
Priča o Dini Bajraktarević jeste priča o ženi koja je preživela niz nezamislivih gubitaka, ali je uspela da pronađe snagu da nastavi dalje. Njeno detinjstvo obeležila je rana tragedija gubitka brata, mladost je bila vezana za meteorski uspon sestre Silvane Armenulić, a zrelost za katastrofu u kojoj su izgubljene Silvana i Mirsada. Kroz sve to, Dina je uspela da izgradi sopstveni muzički put, iako kraći, i da potom svoj život posveti porodici i očuvanju uspomena.
Kao poslednja živa sestra, ona je danas simbol porodične snage i otpornosti. Njena sećanja, priče i pesme svedoče o vremenu koje je prošlo, ali i o sudbini koja je ostavila neizbrisive tragove. Dina Bajraktarević ostaje podsećanje da čak i u najtežim životnim udarcima može da se pronađe snaga za dalje, a njeno ime je zauvek povezano sa nasleđem porodice koja je obeležila muzičku istoriju bivše Jugoslavije.
