Šta nikako ne valja nositi na groblju: Sveštenik otkriva koju grešku Srbi prave, a nisu ni svesni šta vreme čine

Odlazak na groblje u našem narodu nikada nije bio samo formalnost, već čin dubokog poštovanja, sećanja i tihe molitve. Naslov „Šta nikako ne valja nositi na groblju: Sveštenik otkriva koju grešku Srbi prave, a nisu ni svesni šta vreme čine“ ukazuje na problem koji je postao sve češći, a tiče se ponašanja i izbora stvari koje ljudi donose sa sobom prilikom posete grobovima najmilijih. Iako mnogi postupaju iz dobre namere, određene navike, prema rečima sveštenika, nisu u skladu sa duhovnim smislom ovog mesta.

Groblje je prostor tišine, molitve i dostojanstva. U pravoslavnoj tradiciji ono se doživljava kao mesto iščekivanja vaskrsenja i večnog života. Zbog toga se od vernika očekuje da se ponašaju u skladu sa poštovanjem prema preminulima, ali i prema drugim porodicama koje dolaze da odaju počast svojim bližnjima.

Jedna od najčešćih grešaka, kako ističu duhovnici, jeste donošenje i konzumiranje hrane i pića direktno na grobovima, naročito kada se to pretvara u okupljanje koje više liči na izlet nego na pomen. Iako je običaj da se nakon parastosa posluži hrana, ona se tradicionalno deli u domu ili crkvenoj porti, a ne na samom grobnom mestu. Kada se groblje pretvori u prostor za obedovanje, gubi se njegov osnovni smisao – tiho sećanje i molitva.

Posebno se naglašava da na groblje nikako ne treba nositi alkohol u preteranim količinama, niti ga konzumirati na način koji narušava mir. Prema rečima sveštenika, takvo ponašanje ne doprinosi duhovnoj koristi preminulih, već naprotiv, odvlači pažnju od molitve i dostojanstva trenutka.

Greške koje se najčešće prave mogu se svrstati u nekoliko kategorija:

• Donošenje velike količine hrane i postavljanje „trpeze“ na grobu

• Glasno ponašanje, smeh i neprimereni razgovori

• Konzumiranje alkohola bez mere

• Ostavljenje hrane i otpada na grobnim mestima

• Nošenje neprimerene garderobe

Posebna pažnja skreće se i na izbor odeće. Groblje nije mesto za provokativnu, previše upadljivu ili neprimereno ležernu garderobu. Iako ne postoji striktan propis, očekuje se pristojnost i skromnost. Odeća bi trebalo da odražava ozbiljnost trenutka, a ne da privlači pažnju.

Još jedna česta praksa jeste ostavljanje hrane na grobu „za pokoj duše“. Sveštenici objašnjavaju da pokojnicima nije potrebna materijalna hrana, već molitva i dobra dela učinjena u njihovo ime. Umesto ostavljanja hrane koja kasnije propada ili je raznose životinje, preporučuje se da se ona podeli siromašnima ili da se daruje nekome kome je potrebna.

U pravoslavnoj tradiciji poseban značaj ima pomen, odnosno molitva za upokojene. Tokom dana kao što su zadušnice ili godišnjice smrti, vernici odlaze na groblje kako bi zapalili sveću i izgovorili molitvu. Paljenje sveće simbolizuje svetlost Hristovu i nadu u vaskrsenje. Upravo zato naglasak treba da bude na duhovnom sadržaju, a ne na spoljašnjim običajima koji su vremenom dobili drugačiji oblik.

Sveštenici upozoravaju da se često mešaju narodni običaji sa crkvenim učenjem. Mnoge prakse koje su danas rasprostranjene zapravo nemaju uporište u veri, već potiču iz paganskih vremena ili iz kasnijih tumačenja koja su se zadržala u narodu. Zbog toga je važno razlikovati ono što je deo crkvene tradicije od onoga što je samo lokalni običaj.

Suština posete groblju nije u spoljašnjim simbolima, već u unutrašnjem stavu čoveka.

Posebno je naglašeno da vreme provedeno na groblju treba da bude mirno i dostojanstveno. Fotografisanje, snimanje video zapisa ili objavljivanje sadržaja na društvenim mrežama smatra se neprimerenim, jer narušava intimu i svetost trenutka. Groblje nije prostor za javnu prezentaciju, već za ličnu tišinu i molitvu.

Postoji i pitanje donošenja cveća i venaca. Sveže cveće simbolizuje prolaznost života i poštovanje prema preminulima. Međutim, preterivanje u raskošnim aranžmanima koji više naglašavaju materijalni status nego sećanje na pokojnika takođe može skrenuti pažnju sa suštine. Skromnost i umerenost u svemu ostaju osnovno pravilo.

U kontekstu srpskog naroda, groblje ima posebno mesto u kolektivnom pamćenju. Porodične grobnice često okupljaju više generacija, a poseta tim mestima postaje prilika za podsećanje na poreklo i porodične vrednosti. Upravo zato je važno da mlađe generacije uče pravilnom odnosu prema ovim prostorima.

Preporuke sveštenika mogu se sažeti u nekoliko osnovnih smernica:

1. Na groblje dolaziti sa namerom molitve i sećanja.

2. Održavati tišinu i poštovati druge posetioce.

3. Ne pretvarati grobno mesto u prostor za gozbu.

4. Održavati čistoću i ne ostavljati otpatke.

5. Birati skromnu i primerenu odeću.

Jedna od najvažnijih poruka jeste da ono što činimo na groblju ima simboličku vrednost. Ako dolazimo samo formalno, bez istinske molitve i sećanja, gubi se smisao tradicije. Nasuprot tome, kratka i iskrena molitva ima veću vrednost od dugog zadržavanja bez duhovnog sadržaja.

Sveštenik u ovom kontekstu ne osuđuje narod, već podseća na suštinu vere. Mnogi običaji nastali su iz želje da se iskaže ljubav prema preminulima, ali je vremenom došlo do pomeranja fokusa sa duhovnog na spoljašnje. Cilj upozorenja nije zabrana, već vraćanje ravnoteže i razumevanja pravog smisla posete groblju.

Na kraju, važno je naglasiti da groblje nije mesto straha, već nade. U hrišćanskom shvatanju, smrt nije kraj, već prelazak u večni život. Zbog toga je ponašanje na groblju izraz naše vere i odnosa prema večnosti.

Kada sledeći put budemo odlazili da zapalimo sveću i setimo se svojih najmilijih, treba imati na umu da je najvažnije poneti poštovanje, molitvu i dostojanstvo. Sve drugo je sporedno. U tišini i skromnosti krije se prava snaga sećanja.