Jedna žena, nakon mnogo godina provedenih u inostranstvu, donela je odluku koja joj se činila kao prirodan korak – udaja. Iza sebe je imala stabilan život, uspešnu karijeru i iskustva koja su je naučila da veruje svom osećaju. Upoznala je muškarca za kog je verovala da je ono što je tražila – srodna duša, neko s kim može da deli mir, razumevanje i stabilnost. Bila je u četrdesetim, zrela i smirena, spremna da izgradi nešto bez previše pompe i simbolike.
- Venčanje su planirali jednostavno, bez velikih ceremonija. Oboje su živeli u jednoj zapadnoj zemlji, daleko od Srbije, i želeli su da se sve obavi brzo i praktično. Njemu tradicija nije značila mnogo – važan mu je bio odnos, ne forma. Ona je, s druge strane, imala potrebu da makar simbolično uključi porodicu u taj čin, želeći da makar neko iz njenog sveta prisustvuje trenutku koji je za nju bio važan. Tada je naišla na neočekivan problem – kuma.
Posle dugog boravka u inostranstvu, izgubila je kontakt sa većinom prijatelja iz detinjstva. Niko od bliskih osoba nije mogao da doputuje. Tako su kumovi postali rođaci – njena sestra od tetke i njegov brat od tetke. Iako su znali da to ne odgovara tradicionalnom poimanju kumstva, ona nije marila. Za nju je važna bila suština, a ne forma. Ljubav i dogovor između partnera, verovala je, nadilaze sve stare običaje.
Ipak, prisutni na venčanju nisu to doživeli tako jednostavno. Neki su bili iskreno zbunjeni, drugi su se podsmevali, a bilo je i onih koji su je otvoreno kritikovali. Posebno je odjeknula opaska da nije zatražila oproštaj od „starog kuma“ – po narodnom verovanju, to može prizvati takozvanu kumovu kletvu, koju se smatra jednom od najtežih i najopasnijih. Ona se tada smejala, uverena da su takve stvari deo prošlosti i sujeverja.
- Ali stvari su počele da se menjaju odmah nakon venčanja. Iako su već živeli zajedno, brak je, kao da je otvorio neku novu dimenziju njihove svakodnevice. Sukobi su postajali sve češći – oko sitnica koje su ranije uspevali da ignorišu. Njegova opsesija novcem, želja da sve bude brendirano, nespremnost da preuzme odgovornost, sve je to počelo da guši njihov odnos. Razlike koje su nekada bile šarmantne, sada su bile nepomirljive.
Komunikacija se pretvorila u niz napetih razmena, a zatim i u tišinu koja je bolela više od bilo koje reči. Jednog dana, bez najave, spakovao je svoje stvari i otišao, ostavivši joj samo jednu rečenicu: „Ne mogu više sa nandrndanom Balkankom.“ Sve što je gradila, sve u šta je verovala – raspalo se u trenutku. Brak je trajao svega šest meseci.
Kada je ostala sama, suočila se ne samo sa tugom i razočaranjem, već i sa sumnjom u sopstvene izbore. Setila se komentara o kumovima, podsmeha koji je imala dok su joj govorili o starim verovanjima. I počela je da se pita – da li je nešto više ipak bilo u tim običajima koje je svesno zanemarila? Nije mogla da kaže da veruje u kletve, ali nije mogla ni da poriče da se osećala pogođeno, kao da se njen podsmeh vratio u obliku osame.
- Ova priča nije samo o propalom braku, već o sudaru dva sveta – savremenog, racionalnog i onog starog, intuitivnog, punog simbola i značenja koje možda ne razumemo odmah. Ponekad, verovanja i rituali koje doživljavamo kao besmislene, nose sa sobom emocionalnu i duhovnu vrednost. Možda nisu moćni zbog magije, već zbog poštovanja koje simbolizuju, prema precima, porodici, zajednici.
Nakon svega, ona je naučila da se koreni ne mogu jednostavno preseći selidbom ili zaboravom. Oni nas oblikuju, čak i kada ih ne vidimo. Tradicija nije samo oblik – to je veza s prošlošću, s ljudima koji su nas formirali. U trenutku kada ju je zanemarila, nešto u njenom identitetu se poremetilo. Danas, sa distance, ne zna da li bi nešto promenila. Ali zna da bi barem slušala dublje ono što je nekad odbacila kao glupost.
