Suzana Jovanović je odlučila da otvori srce nakon smrti svog supruga. Nije se usturčavala da priča na svaku temu ali i o ljudima koji su joj pružali podršku, ili su je izostavili kada ih je najviše trebala.
Govoreći o godinama provedenim uz Sašu Popovića, Suzana Jovanović istakla je da njegov rad nikada nije bio usmeren samo na njega samog. On je, kako kaže, radio za troje – neumorno, danju i noću, osmišljavao nove formate, davao savete kolegama i vodio brojne projekte s nepokolebljivom posvećenošću. Čak i kada bi kuća utihnula, on bi ostajao budan, razrađujući koncepte, planove za audicije i detalje oko žirija. Njegova strast prema poslu nije poznavala granice.
Kreativne odluke bile su rezervisane za njega. Iako su nekada poslovno sarađivali, konačna reč bila je njegova. Imao je, kako kaže Suzana, instinkt da prepozna šta publika želi, ono što je narod osećao i čekao. To je bio ključ njegovih uspeha – sposobnost da ne prati trendove, već da ih stvara.
U osvrtu na poslovne odnose sa Lepom Brenom i Bobom Živojinovićem, istakla je da je Saša sve obaveze uredno ispunjavao. Nije bilo prostora za nejasnoće, jer je bio čovek koji je poštovao dogovore i držao reč.
Međutim, u emotivnijem tonu, priznala je da ju je zabolelo to što se nakon Sašine smrti Brena nije pojavila u njenoj kući. Bila je prisutna na sahrani, ali kontakt nakon toga nije usledio. „Ne znam razlog, ali boli kao čoveka“, rekla je Suzana tiho. Iako razume da svi vode svoje živote i da imaju obaveze, tišina bliskih prijatelja najviše boli – posebno u trenucima kada je prisustvo važnije od reči.
Sličan stav deli i psihološkinja dr Snežana Čongradin, koja je u jednoj televizijskoj emisiji istakla da je gubitak supružnika jedan od najtežih životnih udaraca, te da dodatnu težinu donosi kada najbliži izostanu onda kada su najpotrebniji.
Ipak, Suzana ne gubi poverenje u ljude. Neki su joj, u najtišim trenucima, pružili svetlost – Tanja Savić, Milica Pavlović i Jelena Karleuša bile su među onima koje su joj se javile. Pisale su, nudile podršku, slale poruke. Nije tražila pomoć, ali je spoznaja da je neko mislio na nju bila neprocjenjiva u danima tuge.
U razgovoru se posebno osvrnula na duhovnu snagu. Pronašla je mir kroz veru, post, liturgiju i pričešće. To joj je pomoglo da prihvati ono što ne može da promeni i da se pomiri s tišinom koju je ostavio Sašin odlazak. I ranije se oslanjala na duhovnost, ali sada joj je postala glavni oslonac. „Sa Saletom je završena jedna epoha“, rekla je, priznajući da ga i dalje oseća – u prostoru, mislima, svakodnevici.
Na pitanje da li bi Saša oprostio Breni, nasmešila se kroz tugu, prisetivši se njegovih reči: „Ma pusti to, daj drugo pitanje.“ Takav je bio – čovek koji nije zamerao, nije nosio gorčinu, već je sve prepuštao vremenu i Bogu.
Govoreći o njihovom zajedničkom životu, istakla je da je to bila ljubav života. Nakon ranijeg braka i životnih lomova, Saša je u njen svet uneo stabilnost, nežnost i porodicu. Proveli su trideset godina zajedno, a on je bio ne samo muž, već i otac njenom sinu Danijelu. Nikada nije pravio razlike – za njega su svi bili jedno. Porodica nije bila definisana krvlju, već ljubavlju.
Sličnu snagu i toplinu u zajedničkim uspomenama prepoznaje i autorka jednog portala, koja je napisala da udovice koje nalaze oslonac u veri i sećanju ne zaboravljaju, ali nauče da žive sa gubitkom – ne u tišini, već u tihoj zahvalnosti.
U današnjem vremenu, gde sve deluje ubrzano i površno, Suzana pokušava da sačuva ono najvrednije – ljubav i sećanje. Njene reči nisu samo setan pogled unazad, već i tihi zavet da ljubav ne prestaje smrću. Ljudi kao što je bio Saša Popović ne odlaze zauvek. Oni ostaju u pesmama, projektima, pričama… ali najviše – u srcima onih koji su ih voleli.
Ova ispovest nije samo svedočanstvo o gubitku, već i ogledalo snage jedne žene. Suzana, i pored tuge, nastavlja dalje, onako kako bi on želeo – dostojanstveno, nežno, s verom u ljude. Jer, baš kao što bi Sale rekao: ne troši vreme na zameranje – idi dalje i voli još više.
