Tema današnjeg članka će biti priča koja je ispunjena tugom. U pitanju je jedna žena koja je živila sa saznanjem da je svojena, a nakon punih 50 godina je saznala pravu priču. O čemu se radi pročitajte u nastavku.
Zajednice koje potiču sa prostora Škotske i Irske, poznate kao putnici, predstavljaju specifičnu društvenu grupu čiji se identitet zasniva na nomadskom načinu života. Njihova tradicija kretanja ogleda se i u samom nazivu, a unutar te kulture postoje brojni klanovi sa vlastitim običajima, jezikom i istorijom. Iako ih često mešaju s Romima, putnici su zasebna zajednica, duboko ukorenjena u nasleđe koje se prenosi s generacije na generaciju.
U okviru jedne takve zajednice odvila se dirljiva i nesvakidašnja životna priča koja svedoči o gubitku, traganju i neočekivanom ponovnom susretu. Glavni lik ove priče je Suzana Gervejz, devojčica koja je nestala još davne 1969. godine. Tada je imala svega četiri godine. Porodica putnika iz Škotske predložila je da Suzana, zajedno sa braćom i sestrama, pođe na putovanje u Diznilend u Americi. Njena majka, verujući da se radi o kratkom izletu, dala je saglasnost i pasoš. Ipak, umesto zabave i povratka kući, Suzana je odvedena na drugi kontinent – najpre u Kanadu, a zatim u Australiju i Novi Zeland.
Više od pedeset godina prošlo je pre nego što je ponovo stupila u kontakt sa svojom pravom porodicom. Tokom celog života verovala je da je zakonski usvojena, ali kada je pokušala da izradi novi pasoš, naišla je na neosporivu prazninu u dokumentaciji. Nije bilo nikakvog traga o usvajanju. Taj trenutak je pokrenuo lavinu pitanja i postao tačka preokreta. Uz pomoć prijateljice, koja je i sama bila usvojena, Suzana je počela da preispituje sve što je do tada smatrala istinom.
Ohrabren njenim sumnjama, njen muž Hamilton, koji je takođe pripadnik zajednice putnika, odlučio je da objavi apel putem društvenih mreža. Odgovor nije trebalo dugo da stigne – već pola sata nakon objave, Suzanu je prepoznala njena porodica iz Pontefrakta. Kontakt je odmah uspostavljen, a usledili su i emotivni razgovori i susreti. Ponovo je uspostavila vezu sa četvoro od šestoro braće i sestara, i planirala da ih sve okupi povodom svog 57. rođendana.
U pokušaju da se seti detinjstva, opisala je kako je živela u domu zajedno sa braćom i sestrama dok je njihova majka bila samohrani roditelj. Često su, zbog teške situacije, boravili u hraniteljskim porodicama, ali su se uvek vraćali kući. Blizu njih je tada živela porodica putnika, sa kojom su se sprijateljili. Žena iz te porodice, koju je kasnije celog života smatrala majkom, bila je teško bolesna – bolovala je od multiple skleroze. Ta porodica je imala dva sina, ali kako se čini, želeli su i devojčicu. Majka male Suzane, verujući da će dete imati lepo iskustvo, ni slutila nije da će to biti poslednji put da je vidi.
Tokom svih tih godina, Suzana je živela među putnicima, neprestano menjajući mesta boravka. Iako daleko od korena, nikada nije smatrala da joj je život bio loš. Naprotiv, kaže da je bila voljena i negovana, te da su je proputovanja i različita iskustva izgradili kao osobu.
Nažalost, njena biološka majka preminula je osam godina pre nego što je došlo do ponovnog okupljanja porodice. Ipak, njena potraga nikada nije prestajala. Suzana je saznala da je majka redovno posećivala mesta gde su boravili putnici, u nadi da će nekako doći do tragova svoje izgubljene ćerke. Porodica je više puta prijavljivala nestanak, ali nikada nije bilo zvanične istrage. Razlog je verovatno činjenica da je dete formalno dato na putovanje, a i da je već imalo prethodno iskustvo sa privremenim smeštajem u hraniteljskim porodicama, što je sve dodatno zakomplikovalo.
Jedna od njenih sestričina, Ema, sada u četrdesetim godinama, ispričala je koliko je njena baka bila uporna u traganju. Ipak, u to vreme nije bilo mogućnosti i resursa kao danas – bez digitalnih zapisa i uz ograničenu pomoć policije, dete je moglo lako da „nestane bez traga“. Za njenu majku, koja danas boluje od Parkinsonove bolesti i demencije, ponovno povezivanje sa sestrom bio je dragocen i neprocenjiv trenutak.
Suzanina priča svedoči o tome da čak i posle decenija, nada ne umire. Često nam odgovori stignu iznenada, u trenucima kada najmanje očekujemo. I kad istina ispliva, čak i ako je bolna, ona donosi mir i priliku za novi početak. Ova priča pokazuje da čuda nisu samo bajke – ponekad se zaista dogode, kad su srca spremna da ih prime.
