Od davnina se u mnogim kulturama, a naročito na Balkanu, veruje da je dolazak muškog deteta veći razlog za slavlje nego rođenje devojčice. Ova duboko ukorenjena predrasuda prenosi se s generacije na generaciju, oblikujući stavove i očekivanja ljudi. Iako živimo u savremenom društvu koje teži ravnopravnosti, ovakve percepcije i dalje opstaju, često nesvesno utkane u svakodnevni govor i postupke.
Kroz tri različite priče osvetlićemo kako se ovaj fenomen manifestuje u praksi, ali i kako svako dete, bez obzira na pol, predstavlja neprocenjivu vrednost za svoju porodicu i društvo u celini.
Dolazak prinove u tradicionalnoj sredini
Zima je, januar. U jednom selu očekuje se rođenje deteta. Napetost raste, jer svi željno iščekuju vest o polu bebe. Kada konačno stigne poruka:
- “Rodila je. Muško je. Sinčina!” – selo odjekuje radosnim uzvicima. Ljudi se okupljaju, čestitaju roditeljima i izgovaraju uobičajene rečenice:
- “Ako, mašala, neka je prvo muško!”
- “Biće rodna godina!”
Ali, postavlja se jedno važno pitanje – šta bi se desilo da je dete devojčica? Da li bi slavlje bilo isto? Da li bi tada govorili da godina neće biti rodna? Ova dilema ne muči samo odrasle, već i devojčicu koja iz prikrajka posmatra ovaj prizor i pokušava da razume razliku u reakcijama.
Sedam godina iščekivanja – devojčica kao centar sveta
Januar 2015. godine donosi potpuno drugačiju priču. Nakon dugih sedam godina ispunjenih nadom, strahovima i brojnim pokušajima, jedna porodica konačno dočekuje svog anđela. Sve je pripremljeno – beli krevetac, nežno ružičasta posteljina, sitne plišane igračke koje čekaju da ih male ruke stegnu.
Vrata doma se otvaraju i u prostoriju ulazi sveštenik kako bi osveštao dom. Ponosni roditelji s osmehom govore:
- “Došla nam je kući, nakon godina čekanja.”
Sveštenik se zagleda u krevetac i upita:
- “Šta je? Je li muško?”
Na odgovor roditelja – “Ne, curica je.” – on samo odmahne rukom i doda:
- “A, devojčica. Sledeće godine da bude sin.”
Rečenica koja pada poput teškog kamena u sobi. Umesto da slavi dolazak novog života, ponovo se vraća ono isto pitanje – da li je dete vredno samo ako je dečak?
Međutim, kao da oseća da treba nešto da dokaže, mala beba iznenada otvara oči i snažnim glasom ispunjava sobu. Kao da svima želi da poruči:
- “Curica sam! Glasna sam! Zdrava sam! Vredim!”
- “Vredim mami i tati, bratu, bakama i dedama, tetkama! Vredim svetu! Vredim i Bogu!”
Javna percepcija i moć reči
Januar 2017. godine donosi još jedan primer koliko su ove predrasude duboko usađene u društvo. U Univerzitetskom kliničkom centru, tokom noći između 31. decembra i 1. januara, na svet dolazi šest beba. Doktorka izlazi pred kamere i sa osmehom izgovara:
- “U protekla 24 sata rođeno je šest beba i, na sreću, šest dečaka.”
Na sreću? Zbog čega? Zašto bi bilo srećnije što su dečaci, a ne devojčice? Da li je nespretno sročila misao ili je u pitanju nesvesna refleksija društvenih normi koje su duboko ukorenjene?
Ovo nas dovodi do važnog zaključka – reč ima moć. Može doneti radost, ali može i povrediti. Može učvrstiti predrasude, ali ih može i razbiti.
Svi koji imaju odgovornost javnog govora moraju biti svesni težine svojih reči. U vremenu kada se borimo za jednakost i ravnopravnost, ne smemo dozvoliti da nesmotrene izjave održavaju nepravdu.
Zaključak – Sreća je u životu, ne u polu
Sve ove priče nas vraćaju na jedno osnovno pitanje – da li dete treba da se vrednuje na osnovu svog pola ili zbog same činjenice da je rođeno?
U društvu u kojem se i dalje može čuti rečenica “Srećom, rodio se dečak”, važno je podsetiti na sledeće istine:
- Svako dete je jednako vredno. Bilo da je devojčica ili dečak, ono nosi istu radost i istu odgovornost za budućnost.
- Roditeljstvo i ljubav ne mere se polom. Prava sreća leži u zdravlju, ljubavi i podršci koju dete dobija, a ne u njegovom polu.
- Javne reči imaju snagu. One mogu oblikovati mišljenje budućih generacija. Zbog toga je važno da biramo kako govorimo o novim životima koji dolaze na svet.
Na kraju, jedina prava istina je ova: dete je sreća, ne devojčica, ne dečak – već dete.
