Smrt Josipa Broza Tita predsjednika SFRJ i lidera Saveza komunista je bila događaj koji pamte svi ljudi koji su živjeli u tom periodu.
Smrt Josipa Broza Tita 4. maja 1980. godine u Ljubljani označila je kraj jedne epohe i otvorila vrata periodu neizvesnosti iz kojeg se Jugoslavija više nikada nije vratila na stare temelje. Njegova bolest počela je krajem decembra 1979. godine, kada je došlo do ozbiljnog začepljenja krvnih sudova u levoj nozi. U početku su lekari pokušavali da problem reše lekovima, ali Tito je dugo odbijao svaku pomisao na operaciju. Tek kada se stanje drastično pogoršalo, bila je neophodna radikalna intervencija.
Dana 12. januara 1980. godine izveden je arterijski bajpas, ali rezultati nisu bili onakvi kakvi su se očekivali. Samo devet dana kasnije, lekari su morali da donesu tešku odluku – amputaciju leve noge. Operacija je donekle ublažila bolove i stvorila privid da se stanje stabilizuje, ali organizam 88-godišnjeg predsednika bio je isuviše slab. Ubrzo su se pojavile nove komplikacije – problemi sa bubrezima i upala pluća. Krajem februara Tito je stavljen u veštačku komu i priključen na aparate za disanje. Uprkos velikom naporu lekarskog tima, njegovi vitalni organi jedan po jedan su otkazivali, sve dok nije preminuo 4. maja u 15:05 časova.
Sam Tito je još tokom života razmišljao o svom poslednjem počivalištu. Na putovanju u Ameriku posetio je grobnicu predsednika Frenklina Ruzvelta i fascinirala ga je jednostavnost tog mesta. Zato nije želeo monumentalne spomenike ni raskoš, već jednostavan beli mermerni sarkofag sa imenom, nadimkom i godinama života. Njegova želja ostvarena je u Beogradu, u kompleksu koji je kasnije postao poznat kao Kuća cveća. To mesto je ubrzo postalo jedno od najposećenijih memorijalnih lokaliteta u regionu, gde su generacije dolazile da odaju počast čoveku koji je decenijama bio simbol jedinstva.
- Kuća cveća je spoj lične želje za skromnošću i kolektivnog sećanja.
- Posetioci dolaze iz različitih motiva: iz poštovanja, nostalgije ili puke znatiželje.
- Bez obzira na podeljena mišljenja, postala je simbol jedne epohe.
Nakon njegove smrti usledile su ubrzane pripreme za sahranu. U roku od samo 72 sata izgrađena je betonska površina od 200 kvadratnih metara za grobnicu, mimohod i tribine za svetske lidere. Radovi su trajali danonoćno, jer je ceremonija bila zakazana za 8. maj. Za tu priliku izrađena je nadgrobna ploča od aranđelovačkog mermera, teška čak devet tona. Međutim, pošto je njeno postavljanje pred kamerama sveta nosilo rizik, najpre je privremeno postavljena lakša ploča, dok je trajna dodata kasnije.
Sam čin sahrane bio je osmišljen sa najvećim merama dostojanstva. Sanduk sa Titovim telom, dopremljen iz Ljubljane, bio je obložen bakarnom maskom, spušten u grobnicu i dodatno zaštićen betonskom konstrukcijom. Preko nje je položena masivna mermerna ploča. Tako je vođa koji je više od tri decenije čuvao Jugoslaviju ujedinjenu našao svoje poslednje počivalište u srcu Beograda. Kasnije se govorilo da je Tito zapravo „dva puta sahranjen“ – jednom javno, pred očima sveta, i drugi put tiho, kada su dodati konačni elementi grobnice.
Njegova sahrana ostala je upisana u istoriju kao jedna od najvećih državničkih ceremonija 20. veka. U Beograd je stiglo više od 120 delegacija iz celog sveta: kraljevi, predsednici, premijeri i lideri najmoćnijih država. Činjenica da su se na istom mestu našli predstavnici suprotstavljenih blokova Hladnog rata – i Istoka i Zapada – najbolje govori o Titovom međunarodnom ugledu i značaju politike nesvrstanosti koju je gradio. Tih dana Jugoslavija je bila svetski centar pažnje.
- Prisustvo lidera iz svih krajeva sveta pokazalo je koliko je Tito bio poštovan.
- Njegova politika nesvrstanosti učinila ga je jedinstvenim liderom tog vremena.
- Beograd je tih dana bio simbol globalne ravnoteže i dijaloga.
Poslednji trenutak, kasno uveče 8. maja, protekao je u tišini. Samo uzak krug saradnika prisustvovao je zatvaranju grobnice, čime je simbolično spuštena zavesa na jedno od najvažnijih poglavlja jugoslovenske istorije.
Danas, više od četiri decenije kasnije, Kuća cveća nije samo grobnica, već i istorijsko ogledalo. Hiljade posetilaca dolazi svake godine, neki iz nostalgije, neki iz kritičke radoznalosti. Ličnost Josipa Broza i dalje izaziva podeljena mišljenja – jedni ga vide kao vizionara i državnika koji je očuvao mir i ravnotežu, dok ga drugi optužuju za autoritarizam i gušenje političkih sloboda. Ali jedno je neosporno: njegova smrt označila je početak kraja Jugoslavije.
Sam narod je 1980. godine ostao u šoku i dubokoj neizvesnosti. Za mnoge je Tito bio figura koja je simbolizovala sigurnost i stabilnost. Njegova poslednja želja za skromnošću u smrti, suprotstavljena njegovom velikom političkom nasleđu, ostala je snažna poruka. U toj kontradikciji ogleda se cela njegova biografija – čovek koji je vladao čvrstom rukom, ali je želeo da bude zapamćen kao običan čovek među ljudima.
