Na prvi pogled, ogromna pećina skrivena u planinskom lancu izgleda kao još jedno prirodno čudo koje bi najviše moglo zanimati speleologe ili avanturiste. Međutim, ako se približite, začuđujuće je ono što vas čeka iza tamnog otvora. U toj pećini – koja se proteže duboko unutar planine – nalazi se funkcionalna zajednica ljudi, sa svim elementima koji definišu civilizovan život: kuće, farme, pa čak i košarkaško igralište.
I dok mnogi misle da je život u pećini simbol prošlosti i preživljavanja u ekstremnim uslovima, ovde je situacija potpuno drugačija. Ova zajednica, smeštena u srcu jedne od najskrivenijih oblasti Azije, pokazuje da ljudska prilagodljivost i domišljatost ne poznaju granice. U ovoj podzemnoj realnosti, teško je reći da li je život siromašan ili luksuzan – jer je jednostavno drugačiji.
Pećina, dugačka više od 230 metara i visoka u pojedinim delovima skoro 50 metara, već godinama pruža utočište za preko stotinu ljudi, koji su je pretvorili u pravu malu oazu. Neki ovde žive decenijama, drugi su se doselili u potrazi za mirom, samoodrživošću ili jednostavno drugačijim načinom života.
Kada kročite unutra, prvo što vas iznenadi nije tama, već količina svetlosti i reda. Zahvaljujući sistemu prirodnih otvora i improvizovanih svetlosnih tunela, unutrašnjost pećine je osvetljena do te mere da se dan i noć gotovo ne razlikuju. Zidovi su obloženi delovima bambusa, drveta i metala, čime je stvoreno nešto između prirodnog ambijenta i improvizovanog sela.
Zajednica je organizovana oko nekoliko osnovnih zona:
-
Stambeni prostor, sa više desetina kuća građenih direktno uz zidove pećine
-
Zajednička trpezarija, gde se priprema hrana za veće skupove i proslave
-
Obrazovni kutak, gde deca uče osnove matematike, jezika i prirodnih nauka
-
Zdravstveni kutak, u kome se nalaze osnovne medicinske zalihe i lekovito bilje
-
Rekreativna zona, u čijem centru je – verovali ili ne – košarkaško igralište
I da, to igralište je prava atrakcija. Tlo je ravno, prekriveno glatkim slojem kamena i peska, a koševi su ručno izrađeni, ali čvrsti. Igra se svakog dana, pogotovo popodne, kada se završe poslovi na farmama.
A kako funkcioniše život bez struje, interneta i moderne infrastrukture?
Zapravo, ova zajednica ima svoj energetski sistem. Koriste solarne panele, koji su postavljeni na visoke litice iznad pećine, i odatle sprovode energiju do unutrašnjosti pomoću improvizovanih kablova. To im omogućava osnovnu rasvetu, punjenje telefona i napajanje malih aparata kao što su radio stanice, lampe i čak jedan mali televizor.
Voda dolazi iz podzemnog izvora, koji prolazi tik ispod pećinskog dna. Filtracija se vrši ručno, pomoću peska, kamenja i uglja, a voda se zatim skladišti u velikim keramičkim sudovima. Hrana se pretežno uzgaja unutar pećine i na njenim rubovima.
Farma, iako naizgled nezamisliva pod zemljom, funkcioniše zahvaljujući pametnoj organizaciji i svetlosnim tunelima. Ljudi ovde gaje:
-
Pirinač i kukuruz na malim terasama blizu ulaza
-
Povrće poput luka, paradajza, tikvica i paprike
-
Lekovite biljke, naročito đumbir, žalfiju i aloju
-
Sitnu živinu – kokoške, patke i zečeve
Zanimljivo je da ova zajednica ima i sistem zamene dobara, bez korišćenja novca. Svako doprinosi koliko može, bilo kroz uzgoj hrane, održavanje prostora, obrazovanje dece ili brigu o starijima. Na taj način, svi su uključeni, a niko nije zapostavljen.
Međusobni odnosi su veoma čvrsti. Svi se međusobno poznaju, poštuju i pomažu. Postoji neformalno veće starijih članova koje donosi odluke od značaja za zajednicu, ali nema stroge hijerarhije niti političkih podela. Neki bi rekli da je reč o anarhiji koja funkcioniše, ali zapravo je to više pitanje zajedničke svesti i odgovornosti nego sistema.
Deca se rađaju, rastu i uče u ovoj pećini. Mnogi od njih nikada nisu ni videli „spoljašnji svet“. Kada ih pitate da li žele da odu, najčešći odgovor je – ne. Imaju sve što im je potrebno, i osećaj slobode koji im grad nikada ne bi mogao dati.
Uprkos svemu, nisu izolovani. Ponekad članovi zajednice odlaze do obližnjih sela radi trgovine ili kontakta sa lekarima. Takođe, neka deca po završetku osnovnog obrazovanja odluče da nastave školovanje van pećine – ali se često vraćaju, jer ovde se osećaju kao deo nečeg većeg, iskonskijeg.
Jedna mlada žena, koja se vratila nakon četiri godine fakulteta, rekla je:
„U gradu sam imala sve, ali nisam imala mir. Ovde imam manje, ali sam srećnija. Ovde svi znaju moje ime. Tamo sam bila broj.“
Iako deluje kao utopija, život u pećini ima i svoje izazove. Nema luksuza, nema privatnosti u savremenom smislu, a u slučaju hitne medicinske pomoći – udaljenost i uslovi mogu biti rizični. Takođe, zimi temperatura zna da opadne značajno, pa je potrebno stalno grejanje pomoću ložišta.
Ipak, ništa od toga nije dovoljno da ove ljude odvoji od njihove pećinske zajednice. Za njih, to nije samo sklonište – to je dom, filozofija, način života koji odbacuje materijalizam i vraća se osnovama.
Kako svet sve više traži održive modele življenja, ovaj primer sve više privlači pažnju. Neki novinari i istraživači dolazili su da dokumentuju život u pećini, ali uz strogo poštovanje privatnosti. Zajednica ne želi da postane turistička atrakcija. Oni nisu „čudo“ – oni su dokaz da je moguće živeti drugačije, ali dostojanstveno.
Za kraj, kada pitate starijeg člana zajednice kako bi opisao njihov život u jednoj rečenici, on kaže:
„Mi možda nemamo prozore, ali imamo pogled koji se ne zatvara ni danju ni noću – to je pogled u sebe i u druge.“
I u tome, možda, leži najdublja istina ove nesvakidašnje priče. Pećina, mračna i hladna za spoljnog posmatrača, u stvari je toplo, svetlo i živo srce jedne zajednice koja je izabrala da živi drugačije – i ne kaje se zbog toga.
