Ušla sam u brak s imućnim čovekom, verujući da će naš zajednički život biti ispunjen ljubavlju, poštovanjem i srećom. U početku smo zaista živeli u harmoniji, naši odnosi su bili puni razumevanja i međusobne pažnje, a najlepši trenutak bio je dolazak naše predivne ćerke, koja je unela još više svetlosti i topline u naš dom. Međutim, kako su prolazile godine, stvari su počele da se menjaju. Naša ljubav je izbledela, a komunikacija se počela raspadati. Pokušala sam sve što je bilo u mojoj moći da spasimo naš odnos, da se borim za našu ljubav i brak, ali sve što sam dobijala bili su sve dublji nesporazumi, udaljenost i hladnoća. Na kraju, nakon mnogo razmišljanja, donela sam tešku odluku – odlučila sam da se razvedem.
Razvod je bio neizbežan, ali proces nije bio lak. Kada je moj suprug odlučio da napusti naš zajednički dom, insistirao je da uzme sa sobom sve što je on obezbedio tokom naših godina života zajedno. Bilo je to ponašanje koje me zapanjilo. Bio je toliko uporan i temeljit da je uzeo svaki komad nameštaja koji je kupio, svaki predmet koji je smatrao svojim. Ne samo da je odneo stvari, već je otišao do krajnjih granica – čak je skinuo česme koje je sam postavio u kuhinji i kupatilu. Toliko apsurdno, toliko neobično, ali on je smatrao da je to način na koji treba da pokaže svoju kontrolu. Meni, međutim, sve to nije imalo nikakvog smisla. Bilo je to kao da pokušava da pokaže neku vrstu moći, dok je zapravo samo ostavio iza sebe haos i besmisao.
Tokom brakorazvodne parnice, sudija je, gledajući njegovu tvrdoglavost i ponašanje, postavio pitanje koje me potpuno iznenadilo i nateralo da se zapitam o svim tim godinama koje smo proveli zajedno: „Zar ti nije teško da tako lako pustiš ovakvu ženu?“ U njegovom glasu osećala se neka vrsta empatije, kao da je pokušao da ga natera da sagleda situaciju iz druge perspektive, da prepozna vrednost nečega što je gubio. Činilo se da je sudija želeo da mu da priliku da se zaustavi i razmisli, da uvidi što se zaista događa. Ipak, odgovor mog supruga bio je čak i šokantniji od svega što je prethodno učinio.
Samo je tiho, gotovo nezainteresovano, izgovorio: „I dalje je volim.“ Te reči su me potpuno zatekle, jer su bile u potpuno suprotnosti sa njegovim ponašanjem. Kako je moguće da neko ko kaže da voli, može da postupi na način koji je potpuno suprotan tom osećanju? Njegovo ponašanje nije odražavalo ni najmanje tu duboku emociju. Bilo je jasno da on nije znao kako da pokaže ono što zaista oseća, ili možda, duboko u sebi, nije bio spreman da prihvati činjenicu da se naš brak završava. Da li je to bila samo izjava, pokušaj da opravda sebe i svoje postupke, ili iskren pokušaj da iskaže tugu zbog svega što je prokockano? Bilo mi je teško da razumem, jer su njegovi postupci govorili mnogo više od njegovih reči.
Ironično, sav taj nameštaj koji je tako pedantno uzeo nakon razvoda, nije imao nikakvu vrednost ni svrhu u njegovom novom životu. On je, kao što je uvek činio, držao stvari iz prošlosti, misleći da će one doneti neku vrstu utehe ili ojačati njegov osećaj kontrole. Međutim, te stvari nisu našle svoje mesto u njegovom novom životu. Sve je završilo u staroj šupi kod njegove majke, gde su samo stajale, prekrivene prašinom, počele da trule i propadaju. Nisu bile upotrebljene ni na najmanji način, nisu bile ni promenjene, ni dotaknute. To je bila žalosna slika svega što je ostalo od našeg braka – stvari koje su neko vreme bile deo našeg života, ali koje nisu uspele da pronađu svoje pravo mesto, ni fizički, ni emotivno. Simbolizovale su brak koji je nekada postojao, ali koji nije mogao da opstane, jer nije bio podržan istinskom ljubavlju i međusobnim poštovanjem.
Na neki način, sve te stvari, kao i naš brak, bile su samo simboli nečega što je bilo, ali nije uspelo da traje. Prošlo je, ostalo je samo sećanje na nešto što je nekada bilo lepo, ali se raspalo pod težinom stvarnog života.
