Anatolij Moskvin bio je poznat među svojim komšijama kao povučeni i izuzetno obrazovani akademik, specijalizovan za proučavanje lokalnih pogrebnih običaja i govorio je više od deset jezika. Njegova fascinacija grobljima smatrana je neobičnim delom njegovog naučnog rada, a stan prepun figura koje su podsećale na antičke lutke, viđene su kao ekscentrična zbirka. Međutim, kasnije će se otkriti da te “lutke” nisu bile napravljene od porcelana, već su predstavljale mumificirana tela djevojčica koje je Moskvin godinama iskopavao sa lokalnih grobalja.
Moskvin je, pod okriljem noći, pažljivo birao grobove mladih žrtava, kako bi ih iskopao i donio u svoj stan. Telesa je sušio mješavinom soli i sode bikarbone, punio ih tkaninom da bi sačuvala oblik, a zatim ih oblačio u haljine, stavljajući perike, čarape i, ponekad, čak i ugrađivao muzičke kutije u njihove grudne koševe. U njihove očne duplje umetao je dugmadi ili staklene oči, dajući im privid živih. Ovo monstruozno ponašanje je trajalo godinama, a niko nije sumnjao u njegovu delatnost, jer su svi smatrali da je reč o ekscentričnom, ali bezopasnom čoveku.
Kao stručnjak, Moskvin je bio poštovan i smatran ozbiljnim akademikom, ali njegova opsesija počela je da prelazi granice. Pokušaj da spoji svoje naučne interese sa dubokom emocionalnom potrebom za kontrolom i vezivanjem za mrtve, doveo je do monstruozne rutine koja je postala neodvojiva od njegovog života. Djevojčice su postale deo njegove svakodnevice, sjedile su oko stola, gledale crtiće ili ležale “ušuškane”, a on je verovao da ih je spasio od “hladne tišine smrti”.
- Kada su Moskvinovi roditelji, vraćajući se s odmora 2011. godine, otvorili vrata njegovog stana, prizor koji su zatekli bio je šokantan. Policija je odmah pozvana, a snimci unutrašnjosti kuće obišli su cijeli svet. Redovi raspadnutih tela, pažljivo raspoređenih kao groteskne lutke, bili su dokaz da je opsesija Moskvina postala ne samo naučni projekt, već i stalni ritual. Mnogi istražitelji, čak i oni s iskustvom u radu s kriminalcima, teško su ostali pribrani pri suočavanju s prizorom.
Na sudu, Moskvin nije pokazao kajanje. Tvrdio je da su ga djevojčice, u snovima ili svojim mislima, molile da ih “spasi” iz grobova. Sudski veštaci su zaključili da nije sposoban za suđenje i smestili ga u psihijatrijsku ustanovu, gde se nalazi i danas. Njegov slučaj ostao je zabeležen kao jedan od najjezivijih i najbizarnijih u savremenoj ruskoj kriminološkoj istoriji.
- Ovaj slučaj postavlja važno pitanje o tome koliko je bitno pravovremeno prepoznati mentalne bolesti, naročito kod ljudi koji se bave izolovanim i opsesivnim istraživanjima. Moskvin je godinama bio viđen kao čudan, ali bezopasan, sve dok nije izašla istina koja je šokirala javnost. Stručnjaci naglašavaju da intelekt i znanje nisu garancija moralne sigurnosti, te da znanje, iako važno, može lako postati maska za opasne opsesije.
Ova priča ostavila je dubok trag u lokalnoj zajednici, ali i u svetu. Pokazala je koliko tanku liniju ponekad delimo između fascinacije i opsesije, između nauke i zabluda, te između čoveka i čudovišta. Onda, u jednoj običnoj zgradi, skrivenoj od očiju, odvijala se drama koja nadmašuje maštu i postaje opomena da najtamnije priče često žive u našoj blizini, bez da ih prepoznajemo.
