Danas ćemo pisati o SAfetu Alihodžiću iz Bosne čija bi životna priča slomila i najjačeg čovjeka. O čemu se radi i šta je preživio pročitajte u nastavku.
U svetu prepunom izazova, postoje priče koje se ne nalaze na naslovnicama, ali u sebi nose snagu koja pomera granice ljudske izdržljivosti. Jedna od takvih priča jeste i životna sudbina čoveka po imenu Sefet, čiji se dani od ranog jutra do kasne noći pretvaraju u borbu – ne samo protiv spoljnog sveta, već i protiv unutrašnjih oluja koje ga neumorno prate. Njegov život je priča o izdržljivosti, tihoj požrtvovanosti i upornosti u najtežim okolnostima.
Sve je počelo sa problemom koji je duboko porodične prirode. Sefetov brat, koji već tri decenije boluje od teških psihičkih poremećaja, bio je prvi kamen spoticanja u njegovom pokušaju da izgradi stabilan život. Uprkos ogromnoj bratskoj ljubavi i spremnosti da pruži pomoć, suočio se sa zidom neprihvatanja terapije. Umesto očekivanog napretka, zdravstveno stanje njegovog brata se kontinuirano pogoršavalo.
Nisu retke situacije kada je bratovo ponašanje prelazilo granice kontrole. Agresivnost, pa čak i fizičko nasilje, postali su deo svakodnevice. U jednom od najtežih trenutaka, napadnut je vilama, što je rezultiralo ozbiljnim povredama i hospitalizacijom.
Osim fizičkog bola, nosio je i emocionalnu iscrpljenost. Njegov brat je često odbijao bilo kakvu higijensku negu, zapuštao se, što je dodatno komplikovalo svakodnevicu. Sefet bi ga satima ganjao po dvorištu, pokušavajući da ga smiri, nahrani ili jednostavno – zagrli kao brat. Ti trenuci su ga lomili, ali nije odustajao.
Kao da mučenje sa bratom nije bilo dovoljno, ni brak nije doneo spokoj. Sefetova supruga takođe boluje od psihičkih problema. Ipak, za razliku od njegovog brata, ona redovno uzima terapiju, što donekle ublažava simptome bolesti. Međutim, njeno povlačenje iz društva i odbijanje bilo kakvog oblika komunikacije dodatno su zakomplikovali porodični život.
Ona retko napušta kuću, a odlazak kod lekara je gotovo nemoguć zadatak. Zbog toga, briga o svakodnevnim obavezama, ali i o njihovoj deci, pala je isključivo na Sefetova leđa.
U braku su dobili blizance, dva sina koji su u njegov život uneli tračak nade i svetlosti. Međutim, briga o njima je postala još jedno veliko opterećenje, koje je podnosio gotovo sam. Njegova svakodnevica obuhvatala je:
- Presvlačenje dece
- Kupanje i hranjenje
- Učenje i igranje
- Emocionalnu podršku
Sve to radio je sa posvećenošću, iako priznaje da nikada nije naučio da pravi pite, što sa osmehom ističe kao jedini propust u njegovim veštinama.
U tim teškim trenucima, jedina svetla tačka bila je njegova majka, koja, iako teško bolesna, nije prestajala da pomaže. Davala je maksimum od onoga što je imala i brinula o unucima kao da su jedini razlog njenog opstanka. Nažalost, bolest je ubrzo odnela i nju, a za Sefeta je to bio još jedan veliki udarac. Izgubio je poslednji stub podrške, poslednju osobu koja je razumela sve što proživljava.
Pritisnut neprekidnim stresom, psihičkom iscrpljenošću i tugom, u jednom trenutku je posegao za alkoholom. To mu je bio pokušaj da bar na kratko pobegne iz stvarnosti koja mu nije ostavljala prostora za predah. Međutim, svestan da je to put ka propasti, potražio je pomoć. Posle bolničkog lečenja, uspeo je da se izbori sa tom navikom i danas više ne konzumira alkohol.
Sefet nije odustao od svog brata. Iako više ne žive zajedno – jer nije bilo moguće podnositi svakodnevni stres i neprospavane noći – on ga redovno posećuje, nosi mu osnovne potrepštine i pokušava da očuva dostojanstvo njihove veze. Ta udaljenost je bila neminovna, ali bol zbog razdvajanja i dalje postoji.
U redakim trenucima odmora, posećuje komšije – kako sam kaže – da progovori koju ljudsku reč. Ali ti predasi su kratki. Kada se vrati kući, ponovo ga dočeka stvarnost. U najtežim trenucima, razmišljao je o najcrnjem scenariju – da sebi oduzme život. Međutim, misaoni pogled na njegovu decu bio je ono što ga je spasilo. Oni su mu bili podsetnik da mora opstati, da se ne sme predati
Danas, uprkos svemu, Sefet gleda napred. Njegova borba nije završena, ali je pronašao novi smisao – da se bori zbog svojih sinova. Želi im život drugačiji od svog, bolji, slobodniji, ispunjeniji. Nada se da će upravo u njima završiti začarani krug bola i nesreće koji je pratio njegovu porodicu.
Njegova priča nije samo hronika patnje. Ona je mnogo više od toga. To je svedočanstvo o hrabrosti, o odgovornosti koju malo ko prepoznaje, o neprestanoj borbi običnog čoveka da očuva ono što je najvrednije – porodicu.
Poruke koje njegova priča nosi:
- Ljubav i odgovornost ne poznaju granice – čak i kada drugi odustaju.
- Mentalno zdravlje je ključno, ali sistemska podrška često izostaje.
- Očevi kao tihe senke – često zaboravljeni, ali ključni za opstanak porodice.
- Nada opstaje i u najmračnijim danima – ponekad je dovoljno samo pogledati svoje dete.
