BONUS TEKST
Dok jutarnji mir još uvek vlada ulicama gradova poput Berlina, Štokholma ili Beča, u skrivenim kutovima gradilišta već je počela svakodnevna smena tihe, ali neumorne borbe. U tom prostoru betona, buke i čelika, radnici iz Bosne i Hercegovine ostavljaju svoj trag – ne samo na fasadama koje podižu, već i u tihoj istoriji savremene evropske migracije.
Ova priča nije samo radna, već egzistencijalna i identitetska. U njoj se prepliću elementi nostalgije, žrtve, ponosa i tihe patnje. U životima ovih ljudi, bauštela nije samo mesto fizičkog rada, već prostor opstanka, arhiva sećanja, i ogledalo nepokolebljivog dostojanstva.
Priča o bosanskim radnicima u Evropi seže unazad decenijama, do 1960-ih godina, kada su potpisani sporazumi o radu između bivše Jugoslavije i razvijenih zapadnoevropskih zemalja, poput Nemačke i Austrije. Tada su hiljade ljudi iz Bosne, uglavnom muškarci, sa skromnim prtljagom i velikim nadama, krenuli u nepoznato.
Njihovi motivi su bili jednostavni, ali duboki:
- Zaradi za porodicu
- Pošalji novac kući
- Vrati se jednog dana s nečim opipljivim
Međutim, ono što je trebalo biti privremeni rad, pretvorilo se za mnoge u životni put bez povratka.
Novi talas migracije dogodio se tokom 1990-ih, podstaknut ratom u Bosni i Hercegovini. Tada su mnogi tražili utočište, ali umesto sigurnosti – pronašli su novi oblik borbe.
Na evropskim gradilištima danas, u mešavini jezika, psovki i alata, čuje se bosanski govor prožet humorom i gorčinom. To je svet u kojem se ne traže diplome, već izdržljivost i snalažljivost. Među radnicima ima bivših profesora, studenata, vozača, čak i inženjera – svi su ovde postali radnici bez titula, ali ne i bez časti.
Tipičan radni dan izgleda ovako:
- Buđenje pre zore
- Kafa iz termosice i cigareta u pauzi
- Psovke koje služe kao ventil i smeh koji razbija umor
- Rad pod ekstremnim uslovima – od julske žege do zimskih minusa
- Solidarnost i humor kao alat za preživljavanje
Na gradilištu, nije važno ko si bio – već kako radiš i kako pomažeš drugima.
Najveći izazov sa kojim se suočavaju ovi ljudi nije samo fizički rad, već gubitak identiteta. U zemlji u kojoj rade, često su samo “gastarbajteri” ili “došljaci”, dok ih u domovini sve više posmatraju kao “strance s novcem”. Njihova deca odrastaju u stranoj kulturi, gube jezik, dok roditelji pokušavaju očuvati tradiciju, veru i sećanje.
Vikendi su vreme povratka u zavičaj – makar simbolički:
- Gledaju bosanskohercegovačku televiziju
- Kuvaju domaća jela
- Slušaju sevdah i ispijaju kafu uz nostalgične razgovore
Ipak, mnogi znaju da nikada više neće u potpunosti pripadati ni jednom mestu. Njihovo srce je raspeto između dva sveta – domovine iz koje su otišli i zemlje koja ih nikada nije u potpunosti prihvatila.
Iako zarađuju više nego što bi mogli kod kuće, cena koju plaćaju je visoka. Svaka zarađena marka ili evro nosi sa sobom odricanje, a život izgleda kao neprestana trka bez sigurnog cilja.
Najčešće žrtve uključuju:
- Fizičko zdravlje – bolovi u leđima, istrošeni zglobovi, problemi s plućima
- Psihološki stres – usamljenost, neizvesnost posla, status neregulisanih radnika
- Porodične posledice – brakovi se raspadaju, deca se otuđuju, prazne kuće ostaju pune tuge
Uprkos svemu, pritužbe su retke. Radnici ćute, rade i izdržavaju. Iza svakog osmeha krije se priča o žrtvi, odlučnosti i strpljenju.
Bosanski radnik u dijaspori ne nosi odlikovanja. Njegovo ime nije na spomenicima, a ulice ne nose njegov potpis. Međutim, njegova ostavština je svuda oko nas:
- U zgradama koje je zidao
- U putevima koje je trasirao
- U školovanju svoje dece
- U domovima koje je podizao, iako možda nikada neće u njima živeti
Iako često nevidljivi, ovi radnici su noseći stubovi tihe epohe evropskog razvoja. Njihova vrednost nije u tome koliko su zaradili, već koliko su dali sebe.
Dok svet slavi slavne i poznate, radnici sa bauštele ostaju u senci. Ipak, njihova tiha hrabrost i radno dostojanstvo čine ih herojima našeg vremena. Bez velike pompe, oni su oblikovali svet, ne kroz govore ili politike, već kroz ruke koje grade, leđa koja nose, i srca koja ne odustaju.
Njihova imena možda nisu upisana u istorijske knjige, ali su urezana u temelje svake cigle, svakog sprata, svakog zida.
U vremenu kada se zaboravljaju oni koji ne traže pažnju, priče ovakvih ljudi zaslužuju da budu ispričane. Ne radi glorifikacije, već radi istine i zahvalnosti.
Jer, iako bez spomenika, njihovo delo stoji uspravno, u svakom smislu te reči.
