Godinama sam na putu. Radim kao vozač kamiona, živim s torbom u ruci, a kuća mi je postala samo kratka stanica između dva odlaska. Navikao sam da danima i nedeljama telefon gotovo da ne zazvoni, a i sam sam prestao da brojim koliko dugo sam odsutan. Moj život se sveo na rutu, asfalt i tišinu.
Tog ljeta sam, kao i bezbroj puta ranije, bio daleko. Trebalo je da ostanem još pet dana na terenu, ali posao se završio ranije nego što sam planirao. Pomislio sam:
• “Obradovaću ih. Ženu, ćerkicu… Možda odemo na kupanje, da konačno budemo porodica barem tih nekoliko dana.”
Stigao sam pred kuću kasno uveče. U dvorištu nije bilo svetla. Tiho sam koračao jer sam želeo da ih iznenadim, srce mi je kucalo kao ludo od uzbuđenja dok sam zamišljao njihova lica kad me vide na vratima. A onda… samo jedan pogled kroz kuhinjski prozor bio je dovoljan da mi se čitav svet sruši.
Za stolom je sedeo moj kum. Čovek kojem sam verovao kao rođenom bratu, čovek s kojim sam delio i dobro i loše. Na njemu samo donji veš. A oko njega se vrti moja žena – u providnoj spavaćici, sa osmehom kakav nisam video odavno. Smeška se, dodiruje ga po ramenu, služi ga vinom, izgleda kao da mu je supruga.
• U tom trenutku noge su mi se odsjekle.
• U glavi mi je tutnjalo kao da prolazi voz, tijelo mi je gorjelo, a srce htelo da iskoči.
• Osjećao sam kako me bijes guta i kako razum u meni nestaje.
Zakoračio sam prema vratima, spreman da ih razvalim, da urličem, da ih oboje zbrisem sa lica zemlje. I možda bih to i učinio, da se nije desilo nešto što me zaustavilo.
Na vrhu stepenica stajala je moja djevojčica. Moj mali anđeo, moje jedino pravo bogatstvo. Razbarušene kose, s plišanim medom u ruci, gledala je u mene svojim krupnim očima. Tiho je izustila: “Tata… stigao si.”
Sve u meni se slomilo. U trenu je sav taj bijes nestao i pretvorio se u tihu bol. Shvatio sam – zbog nje ne smem da učinim ono što mi je prolazilo kroz glavu. Da nije bilo njenog glasa, možda bih sebi uništio život i postao rob sopstvene mržnje.
Prišao sam joj, podigao je u naručje i stisnuo je kao da mi život od toga zavisi. Okrenuo sam se i izašao iz kuće, ne rekavši ni jednu jedinu reč. Otišao sam kod svojih roditelja, noseći je sa sobom, sa samo jednom mišlju u glavi: “Ovo je kraj.”
Te noći sam doneo odluku. Razvod. Nema više laži, nema više poniženja, nema više “kuma” koji mi je zabio nož u leđa.
• Podneo sam papire.
• Razvod je bio brz jer su postojali dokazi i priznanja.
• Mislio sam da sam time završio najteži deo priče.
Ali onda je usledio drugi udarac – sud je moju ćerkicu dodelio majci. Ženi koja je lagala, varala, dok sam ja bio na putu da bih im obezbedio sve što imaju. Često se pitam: zar pravda ne vidi dalje od hladnog papira? Zar godine rada, znoja i poštenja ne znače ništa pred pravilima koja ne poznaju srce?
Sve što sam radio bilo je za njih dve. A sada mi je ostalo samo da čekam dozvolu da je vidim.
Svaki put kada je sretnem, ona mi potrči u zagrljaj svojim malim ručicama i šapne: “Tata, kad ćeš opet da dođeš da me nosiš kao onog dana?” Tada progutam knedlu, osmjehnem se i čvrsto je stisnem, a u sebi ponavljam: “Dušo, tada si spasila tatu. Samo da znaš.”
Ona ne zna šta se desilo. Ne zna kakvu je tamu otjerala tog dana kada me pogledala i tihim glasom izgovorila par riječi. Ali ja znam – zbog nje sam izabrao život umjesto mržnje. I borit ću se, bez obzira na sve, da jednog dana shvati koliko mi znači.
