Danas ćemo pisati o odgoju djece koje je u ovo vrijeme dosta teško. Prenosit ćemo riječi poznatog doktora koji je govorio o tome koji je najbolji način da se uspavaju djeca a da to njima ne škodi, o kojem načinu je riječ pročitajte u nastavku.
U svakodnevnim razgovorima o roditeljstvu, često se spominje kako uspavljivanje dece može biti naporno, zahtevno ili čak frustrirajuće. Roditelji širom sveta razvijaju svoje male rituale: neki pevaju tihe uspavanke, drugi lagano njišu dete u naručju dok ne utone u san, dok pojedini jednostavno odluče da puste dete da zaspi samo, bez mešanja. Iako deluje kao jednostavna rutina, proces uspavljivanja je zapravo mnogo više od samog uspavljivanja – to je deo složenog i delikatnog sistema razvoja dečje psihe i tela.
- Savremeni pristupi roditeljstvu neretko se oslanjaju na praktična rešenja i brzinske metode, često zanemarujući širu sliku. Međutim, neki stručnjaci upozoravaju da time pravimo greške koje mogu imati dugoročan uticaj na razvoj dece. Jedan od najistaknutijih među njima je doktor Ranko Rajović, psiholog i neuroendokrinolog, poznat po svom višedecenijskom radu na povezivanju pokreta i razvoja mozga kod dece.
Prema njegovim rečima, mnogi roditelji u najboljoj nameri zapravo nesvesno uskraćuju svojoj deci najvažnije stimulanse za razvoj. Posebno naglašava značaj jedne naizgled jednostavne, ali presudno važne faze – puzanja.
Puzanje, kako objašnjava Rajović, nije samo prelazna faza pre hodanja, već je to prvi oblik organizovanog pokreta koji uključuje oslonac na šake, aktivaciju trupa, koordinaciju ruku i nogu, ali i sinhronizaciju rada obe moždane hemisfere. Kada roditelji, uplašeni bakterijama, nečistoćom ili mogućim padovima, odluče da preskoče ovu fazu i dete brzo stave u hodalicu ili ga nose dok ne prohoda, oni zapravo sprečavaju prirodni tok neurološkog sazrevanja.
Rajović ističe da mozak sazreva kroz pokret. Svaka fizička aktivnost šalje impulse koji aktiviraju stvaranje novih neuronskih veza. Ako se dete ne kreće dovoljno ili ako se preskoče važne faze razvoja – kao što su puzanje, prevrtanje, skakanje ili čak žvakanje – mozak ostaje uskraćen za ogroman broj informacija koje su ključne za njegovu organizaciju.
Nisu u pitanju samo fizičke sposobnosti. Pokret je usko povezan sa:
- razvojem govora,
- koncentracijom,
- emocionalnom stabilnošću,
- socijalnim veštinama.
Kroz svakodnevne izazove – pokušaje da se podigne, prevrne, da dosegne predmet – dete uči da rešava probleme, da razmišlja, da razvija volju i upornost.
Rajović podeljuje i ličnu priču iz vremena kada je njegova ćerka Iva bila mala. Dok je on radio, puštao je dete da se slobodno kreće po prostoru, bez preterane kontrole. Umesto da je stalno vodio za ruku, puštao ju je da sama nauči – da padne, ustane i ponovo pokuša. Taj proces, koji mnogi roditelji danas nazivaju „mučenjem“ dece, Rajović zapravo naziva vežbom za mozak. On veruje da su izazovi u ranom detinjstvu osnova za kasniju otpornost i uspešnost.
Posebnu pažnju pridaje skakanju, aktivnosti koja je deci prirodna, ali koju roditelji često ograničavaju. U igri po baricama, po pesku, po krevetu, dete razvija:
- ravnotežu,
- mišićnu snagu,
- koordinaciju,
- i čak sposobnost orijentacije u prostoru.
Međutim, Rajović upozorava na popularne trambuline, koje roditelji često kupuju u želji da detetu obezbede zdravu zabavu. Iako na prvi pogled korisne, trambuline mogu biti opasne – zbog visine, nedostatka pravilne kontrole pokreta i mogućnosti nezgodnih doskoka, često se dešavaju povrede koje mogu imati trajne posledice.
Rajović se osvrće i na svoje iskustvo sa edukativnim kampovima koje organizuje za decu. Na tim kampovima, deca se kreću bez prisile i stresa. Jedna devojčica, bez posebne svesti o tome, prešla je čak 35 kilometara u jednom danu, trčeći, igrajući se i istražujući svet oko sebe. Ovaj primer otvara važno pitanje: kako se dete koje svakodnevno prelazi desetine kilometara uklapa u obrazovni sistem koji zahteva višesatno sedenje i tišinu?
Možda, kako Rajović naglašava, problem nije u detetu, već u sistemu koji ne uzima u obzir biološke potrebe dece. Današnja deca, kaže on, pate od:
- nesanice,
- poremećaja pažnje,
- hiperaktivnosti,
- emocionalne nestabilnosti.
Roditelji često žele brzo rešenje – da dete što pre zaspi, da večeri budu mirne i predvidljive. Međutim, Rajović objašnjava da je san rezultat dnevne aktivnosti, a ne samo posledica rutine pred spavanje. Dete koje se tokom dana nije kretalo, nije iscrpelo svoju prirodnu energiju, neće lako zaspati. San je, u tom smislu, više fiziološka nego voljna radnja – telo traži odmor tek kada je bilo dovoljno aktivno.
- Ključ uspešnog roditeljstva, prema Rajoviću, nije u kontroli i usmeravanju svakog koraka, već u stvaranju prostora u kojem dete može slobodno da se razvija. To ne znači da roditelji treba da se povuku, već da nauče kada treba da puste. Umesto da pokušavamo da “upravimo” decom, možda je korisnije da ih pažljivo posmatramo i podržimo njihove prirodne impulse.
U zaključku, Rajovićeva poruka roditeljima je jasna: ako želimo zdravu, emocionalno stabilnu i mentalno razvijenu decu, moramo im omogućiti slobodno kretanje i dovoljno fizičkih izazova. U suprotnom, rizikujemo da odgajamo generacije dece koje će biti umorne, nemirne i dezorijentisane – ne zato što nešto sa njima nije u redu, već zato što im nismo dozvolili da rastu onako kako ih je priroda oblikovala.
U svetu koji sve više podstiče tišinu, sedenje i kontrolu, možda je upravo skakanje po baricama ono što našoj deci najviše nedostaje.
